Пела се мрачном улицом. Штикле јој запињаше за калдрму. Вече цмољаво, влажно. Мирише на кишу. Трошни торањ се претећи надвио, бдећи над главом. Деловао је крезаво, услед недостатка цигала. Вијугаво степениште тежило је врху. Храбро закорачи. У мрачном собичку, чекаше је вештица. Окружена наптицима, праховима и биљем. „Изволи дете.“ „Знате, свиђа ми се један дечко. […]

Noć je.Milan radi u vodenici a Nikola mu pomaže.Sve je mirno.Tišinu prekida samo kloparanje vodeničkog točka i Petrov ulazak na vrata.Milan i Nikola okretoše se ka njemu.Petar sede na stolicu bled ko krpa. -Šta je bilo Pero?-upita ga Milan. Nikola mu bez reči daje rakiju.Petar poteže iz flaše i počinje da priča. -Jurila me. -Ko?-Nikola

Vreme u Paklu protiče uobičajeno… Odnosno, ne protiče. Zapravo, ipak protiče, ali ta činjenica u Paklu nema mnogo težine jer patnja je večna i sam protok vremena tu teško da igra neku bitnu ulogu… Nije kao da će doći trenutak kada će Šef reći „E, odslužio si svoje, sutra izlaziš napolje.“ Ali, ide u digresije…