Naša brda su vazda bila okupana jutarnjom maglom koja bijaše toliko gusta da bi je mogao nožem sjeći. Sama ta magla, toliko mokra i teška, sporo se dizala u hladne dane, a još više joj je pomagala Drina koja je bila tu pod tim našim brdima. U zimske dane koji bijahu odviše kratki, […]

“Makivije, Makivije,  smaknu jednu, smakni dvije, treću ne davi pusti je neka javi.”  U nas se podosta rano na put kretalo. Već sa prvim tračkom zore zaprega je bila spremna. Valjalo je dobranih tričetvrt sata da se siđe dolamo Drini na glavni put ka varoši.  Najmlađi bijah od stričevića i nije bivalo često da idem

Naše selo ne bejaše baš pravo selo… Mada smo ga selom zvali… Danas bi za nj većem rekli zaseok. Više to bejaše put koji je vodio kroz šumovita brda, pa ukraj puta ponegde neka kuća sa kakvom okućnicom, a ostalo bejahu pašnjaci i šume, pokoje žitno polje i kuruzište.  Mi zapravo živjesmo u šumi. Naša

Tek bijah u školu pošao kadno se to zbilo. Sjećanje na taj dan mi je ostalo urezano zanavjek i vjeki vjekova.  Bijaše to baš ondak kada je čiko Novak podno nas kuću zidao. Kako je to oduvijek bivalo, svak iz našeg sela je pomagao koliko je u mogućnosti bio i koliko su mu dozvoljavale njegove

U našemu kraju, međ’ brdima koja paraju nebo i šumom kroz koju svjetlost slabo probija, svi živjesmo nekako bogobojažljivo, poštujući i prirodu i Boga. I sile znane i sile neznane. Od malena nam je pričano da priroda oko nas ima svoja pravila, i da treba njojzi da smo zahvalni što nam je dozvolila da živimo

Kroz mrklu noć, dok svaki iksan u kući spava dubokijem snom nakon čitavog dana radova u kući i oko kuće, zemlje i stoke; na tavanu se čuje tiho krckanje.. Neko bi rekao miši, ima ih, nije da ih nema, … Al ovo krckanje bejaše drugojačije, kao da neko lagano spušta stopalo i vodi računa da

Uvod  Sara Kolins voli da beži u svet mašte da bi makar na kratko zaboravila na svoje probleme i bila srećna. Nikada nije ni pomislila da bi zaista zakoračila u svet misterije i magije za koji je verovala da postoji samo u knjigama. 

 Пела се мрачном улицом. Штикле јој запињаше за калдрму. Вече цмољаво, влажно. Мирише на кишу. Трошни торањ се претећи надвио, бдећи над главом. Деловао је крезаво, услед недостатка цигала. Вијугаво степениште тежило је врху. Храбро закорачи. У мрачном собичку, чекаше је вештица. Окружена наптицима, праховима и биљем. „Изволи дете.“ „Знате, свиђа ми се један дечко.

Noć je.Milan radi u vodenici a Nikola mu pomaže.Sve je mirno.Tišinu prekida samo kloparanje vodeničkog točka i Petrov ulazak na vrata.Milan i Nikola okretoše se ka njemu.Petar sede na stolicu bled ko krpa. -Šta je bilo Pero?-upita ga Milan. Nikola mu bez reči daje rakiju.Petar poteže iz flaše i počinje da priča. -Jurila me. -Ko?-Nikola

Vreme u Paklu protiče uobičajeno… Odnosno, ne protiče. Zapravo, ipak protiče, ali ta činjenica u Paklu nema mnogo težine jer patnja je večna i sam protok vremena tu teško da igra neku bitnu ulogu… Nije kao da će doći trenutak kada će Šef reći „E, odslužio si svoje, sutra izlaziš napolje.“ Ali, ide u digresije…