1. poglavlje Sobu obasjava jarka plavičasta svetlost — laptop se konačno uključio. Sada mogu da pogledam anime koji sam odavno planirala da pogledam. Drugarica mi ga je savetovala još pre mesec dana, argumentujući time da su Japanci u snimanju koristili nove tehnologije kojih ranije nije bilo u celom svetu. Koje su to tačno bile tehnologije, […]
Priča “Baba Roza” je ušla u uži izbor 2025. godine na konkursu za kratku priču “Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova” i štampana je u zbirci grupe autora Dvorišta u Zemunu bila su jedan poseban svemir, sudar različitih sudbina i životnih neprilika — siromašna,
HVATAČICA SNOVA Figura slona visoko uzdignute surle i mlečno belih kljova šepurila se na jednoj od polica. Ledja su joj bila prekrivena raskošnim prekrivačem zlatastih nijansi i imitacijama dragulja. Iz rupe u zadnjici virio je mirišljavi štapić i odašiljao dim sa mirisom lavande, polako izgarajući. Zadubljena u misli, jedva svesna sopstvenih pokreta, odložila je okvir
Mislim da je večeras ta noć, večeras ću oduzeti sebi život. Juče je bio moj zadnji radni dan, nisam rekao svojim kolegama da ne mislim više dolaziti na posao, ali zašto bih. Danas sam odlučio posetiti kuću gde sam do skoro živeo sa svojom ženom. Kako sam se parkirao na prilazu i otvorio kapiju dvorišta
Sanjala sam svoju staru kuću, onu sa teškim drvenim vratima u kojoj sam odrasla. Lep i sunčan dan nije ostavljao mesta za zle misli. Ipak, na staroj i zelenoj kapiji boje mente pojavila se, naizgled, jedna sasvim normalna osoba. Izgledala je obično sa kosom u paž frizuri neke neodređene boje, lica potpuno običnog i u garderobi koja nije isticala ništa na njenom telu: zelena majica kratkih rukava
Upozorenje: Sadrži eksplicitne scene nasilja, mučenja i gore elemenata. Preporučeno 18+ Maks se nalazio unutar dugog mračnog hodnika, hodnik čiji ne može da vidi kraj. Hodnik je drven, i u nekim delovima truo kao da treba da se raspadne svake sekunde. Dok je hodao tim hodnikom pronašao je mala skrivena drvena vrata sa svoje
Februar 9:10 Uveče, Dnevnik: Zdravo! Ja sam Aleks, skoro smo ja i moj prijatelj Ben došli na ideju da uradimo jedan mali eksperiment dok je on na tako reći odmoru haha, uskoro ide da devojkom u Egipat i tamo će biti dve nedelje. Dok je on tamo odlučili smo da po prvi put u našim
Kad se krene putem više naše kuće, goramo u Trskovači, okruženo pokojim poljem i većma šumom, imade jedno omanje jezero. No, da ono nije oduvijek bilo tu saznadoh jedne vječeri uz ognjište nakon žetve. Nekako poslije večere baš namjestih babi Smilji glavu u krilo da me malo bište jer mi
Vele, iz Hercegovine smo potjekli. Bijaše dva brata rođena koji pobjegoše pred nemilim pa stigoše doovde i tu se nastaniše. Zato zaseoku i ime takvo nadjenuše. Jedan od njih bijaše otac mog đeda Živojina, Matom su ga zvali. No, on bijaše počivši davno prije mog rođenja. Moj
U nas je svaki član domačinstva, osim rada na zemlji koji bijaše svima zajednički, imao svoju obavezu, svoje uposlenje. Milenija, majka mi, bavila se kravama i baštom. Strina Milena je bila oko kokošiju i svinja, đed Živojin je bio uposlen oko konja i volova, a stric mi Milovan, pošto desnicu bijaše nesrećom izgubio, više
Naša brda su vazda bila okupana jutarnjom maglom koja bijaše toliko gusta da bi je mogao nožem sjeći. Sama ta magla, toliko mokra i teška, sporo se dizala u hladne dane, a još više joj je pomagala Drina koja je bila tu pod tim našim brdima. U zimske dane koji bijahu odviše kratki,
“Makivije, Makivije, smaknu jednu, smakni dvije, treću ne davi pusti je neka javi.” U nas se podosta rano na put kretalo. Već sa prvim tračkom zore zaprega je bila spremna. Valjalo je dobranih tričetvrt sata da se siđe dolamo Drini na glavni put ka varoši. Najmlađi bijah od stričevića i nije bivalo često da idem
