Њене црне крупне очи као крила ластавице су трепериле док је падала покошен метком. Њена кратка одсечена коса натопљена крвљу се слепила за главу и у том моменту само јој је пролазила једна мисао: „Ако ме ране, нека буде у ногу. Нека буде и у главу, само нека не буде у груди. Сазнаће…сазнаће да сам….”. […]

Опрости – рече он, прочитавши малопре добијено писмо: „У последње време баш често размишљам о будућности. Када сам одлазио од куће, уочио сам неке детаље које сам до тада, гледајући, прескакао. Схватио сам да ће оне воћке ускоро да се осуше, и да травњак испред куће није уредно покошен, а тамошње кртице су толико узеле

Није лако бити наследник. Носити то страшно бреме на леђима да си можда недостојан или ћеш недостојан постати. Да си омален или свакако мањи но што су твоји преци били. Да у теби нема довољно части, поштења, храбрости и јунаштва. Да се честитост не наслеђује него учи. А ко тебе, несрећно посмрче, да научи ичему.