Прича одштампана у збирци „Најзабавнији универзум“ (2024).   Било је то једног јесењег јутра 1903. године у Кривој Паланци. На крају вароши била је српска школа, а у њој је предавао четрдесетдеветогодишњи Гроздан Витезовић. На путу до школе Гроздана су на коњима сусрели тројица припадника бугарске терористичке организације ВМРО. Један од њих је уперио револвер

За сваког човека на Накаџими који живи са друге стране закона, велика је част била стајати у приватним одајама Кагејаме Чоена. Недостатак практичних вештина и обиље лоших одлука су Канџи поплочали пут до њих. Соба је била прилично замрачена. Црне сенке не само да су попут густе паучине прекриле ћошкове зидова, него и већ тамне

          Kad ih od Nikolajevske crkve, tu iznad “Šarana”, uglačana kamena kaldrma povede uzbrdo prema kuli Sibinjanin Janka, gotovo svi prolaznici zastanu pod jednim prozorom. To je jedan sasvim običan prozor – star, ko zna kada ofarban u belo. Boja mu se već dobro ljuštila i otkrivala ispod nje starije, tamnije

Према народном предању, Вамприровићима су називана деца која се роде након што вампир легне са удовицом или било којом другом женом. Вампир, сам по себи је биће које има способност да се дигне из гроба и ноћу посећује живе људе. Ово створење, као словенско наслеђе, је имало дубоке корене у српском живљу, те су се

   Vremena su uvek bila teška, neka manje neka više. Upravo iz tog razloga sam često menjala ime, kako su se menjale i prilike. Ali uvek sam bila glavna u kraju!  Izvesno vreme svi su me znali po kralju Petru  I i nimalo mi nije smetalo biti deo kraljevske porodice i svih etikecija koje kruna

          Priča je osvojila treću nagradu na konkursu “Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova” 2025. godine i štampana je u zbirci grupe autora.             Ja zapravo više ni ne znam ko sam, gde sam ni kuda idem. Ne znam više ni odakle sam, a ni gde ću

Млади монах Генадије седео је крај самртничке постеље игумана Кузмана. Из неког, само Кузману познатог разлога, тражио је да га исповеди млади монах из манастира Присој. Он је већ неко време седео крај игумана тако што је бацао поглед повремено на болесника а повремено кроз прозор где су се врбе њихале на ветру, док је

1. poglavlje Letnji dan u arheološkom parku Sirmijum. Gužva, vašarska atmosfera, radosna cika dece, statisti u rimskim unuformama, ljudi obučeni u svakodnevne rimske nošnje. Kos-plej u punom sjaju. Festival rimskog nasleđa. Svetlana, posetitljka u kasnijim četrdesetim stajala je malo sa strane, tražeći hlad. Bila je u laganoj letnjoj tunici, crvenoj, i berlom šorcu, i sandalama

Naletela sam skoro na priču o Hipatiji, ženi koja je životom platila svoju slobodoumnost. Živela je u Aleksandriji, na samom izmaku helenističkog doba i bila jedan od poslednjih stubova helenističke kulture. Otac joj je bio poznat filozof, rešen da kćerki pruži najbolje obrazovanje tog doba. Bavila se matematikom, astronomijom i filozofijom. Obrazovanje žena iz viših

Њене црне крупне очи као крила ластавице су трепериле док је падала покошен метком. Њена кратка одсечена коса натопљена крвљу се слепила за главу и у том моменту само јој је пролазила једна мисао: „Ако ме ране, нека буде у ногу. Нека буде и у главу, само нека не буде у груди. Сазнаће…сазнаће да сам….”.

Опрости – рече он, прочитавши малопре добијено писмо: „У последње време баш често размишљам о будућности. Када сам одлазио од куће, уочио сам неке детаље које сам до тада, гледајући, прескакао. Схватио сам да ће оне воћке ускоро да се осуше, и да травњак испред куће није уредно покошен, а тамошње кртице су толико узеле