1. poglavlje Kako je sve počelo?
Aerodrom. Slično kao autobuska i železnička stanica, mesto sastanka i rastanaka, samo zasigurno dužih rastanka. Možda je ovo bila luda odluka, videću, vreme će pokazati. Došao je i taj dan, putujem u London. Tamo ću se školovati naredne četiri godine.
– Kad dođeš tamo, odmah se javi. Čuvaj se. Oblači se dobro, tamo je hladnije nego ovde. Spakovala sam ti pelerinu da ti se nađe. Znam da si ti odgovorna devojčica ali verovatno razumeš da ni nama ovde neće biti lako. – govorila je mama dok me je držala u zagrljaju. Trudila sam se da sakrijem suze ali one su bile uporne.
– Ne brini mama, paziću. Znam da je za sve ovo velika promena. Doći ću za zimski rasput. Znam, nije velika uteha jer se nikad nismo tako dugo razdvajali. Ovo je moj san i ja sam od srca zahvalna, pre svega tebi i tati što ste mi omogućili da ga pretvorim u javu. Hvala vam beskrajno. – govorila sam dok me je tata mazio po kosi čekajući da se pozdravi sa mnom.
– Mala moja, još se sećam kad si otišla na prvi čas baleta. Sad te taj isti balet odvodi kilometrima daleko. Sofiju smo isto tako otpratili u Beč da ostvari svoje snove ali ona je imala devetnaest godina a ti imaš tek petnaest. Čuvaj se i ne sumnjam da ćeš nastaviti dobrim baletskim putem kojim si ovde krenula. – govorio je tata dok sam pokušavala da ostanem loji sekund duže u njegovom zagrljaju. Izgrlila sam se i sa braćom i sestrama.
– Peti, mislim da je vreme da krenemo. – rekao je David. On ide sa mnom u London. Polako sam krenula, još jednom sam se okrenula i pogledala porodicu, mahali su mi. Krenula sam ka izlazu i više ih nisam videla. Pomešane emocije ispunile su mi grudi. Sa jedne strane je bila sreća i radost što imam šansu da se školujem na prestižnoj Akademiji,sa druge strane je bila tuga što napuštam porodicu i moj voljeni Beograd.
Dok smo tražili mesto u avionu, učinilo mi se da sam videla nekog poznatog. Zapravo ta osoba mi nije poznata samo liči na nekog koga poznajem.
– Bato, jesi video onu ženu? Ista je kao naša Duda samo starija. – rekla sam tiho kad smo se smestili u svoja sedišta.
– Kako Peti neko može biti isti kao Duda? Duda je do četvrte godine bila u Domu za nezbrinutu decu. – rekao je David.
– Ne znam ali pogledaj je ponovo. – bila sam uporna.
– Petra, to što imam trideset sedam godina i nemam devojku, ne znači da petnaestogodišnja sestra treba da mi traži devojku. Nemoj da se svađamo sad kad treba da ideš. – rekao je on malo ljuto.
– Bato, zar bih ja tebe zafrkavala? Jakova možda malo, Alekseja bih ali tebe nikad. Ti si mi najvažniji muškarac u životu posle tate. Samo sam htela da pogledaš, ima istu kosu kao Duda. – rekla sam gurajući mu se u zagrljaj.
