2. poglavlje Od malena je to moj život .
Lepo je da odrasli deci budu podrška i da im pokažu kojim putem da idu ako se dvoume. Međutim nije lepo govoriti deci da nisu zrela i da još uvek ne znaju ništa o životu i kako onda da izaberu pravu školu? Ja imam petnaest godina, na balet idem već jedanaest, od svoje četvrte godine. I kako može neko od mene da zna bolje da li je to ono što ja stvarno želim? Pred kraj osmog razreda smo sa nekim nastavnicima pričali u koju ćemo školu dalje. Na moj odgovor da želim da se bavim baletom dalje, dobila sam od nekih podršku, od nekih nerazumevanje.
’ I šta si ti posle te škole? Balerina? Gde možeš raditi? Možda treba da razmisliš o nekoj ’ normalnoj školi ’ a baletom se bavi iz hobija. ’ – bili su neki od saveta koje sam dobila od nastavnika.
Kad su čuli da planiram da konkurišem za školu u Londonu, tek su onda postali pametni. ’ Pa da, nema svačiji tata za školu u Londonu. Ja svoje dete u petnaest godina ne bih pustila u beli svet. ’
Deo toga je tačan, nema svačiji tata za školu u Londonu, ja sam svojim roditeljima zahvalna do neba. Oni su već neko vreme znali da mi je ta škola velika želja i potrudili su se da mi omoguće da odem tamo. Samo oni znaju koliko im je teško da svoje najmlađe dete puste tako daleko. Balet je moj svet već jedanaest godina. To nije prolazna dečija želja, ne u mom slučaju. Kod moje sestre Dude je bilo tako. Išla je na balet dve godine i tad joj je sve to postalo naporno. Uz nju sam počela da igram, da je kopiram da isprobavam pokrete. Tad sam imala malo više od dve godine. Nisam znala ni da pričam kako treba ali sam na pitanje šta radim, odgovarala ’ iga baet’ . Tog perioda se uopšte ne sećam. Srećom, imam video snimaka i Duda mi je pričala o tome. Ona je tad imala sedam godina i seća se toga. Prvi put sam zatražila da idem na balet sa tri i po godine. Roditelji su mi rekli da moram čekati jesen, tad upisuju nove balerine. Jedva sam dočekala tu jesen. Na prvom času sam se osećala uplašeno ali istovremeno sam mislila da radim nešto najbolje na svetu. Kad sam krenula u peti razred osnovne škole, krenula sam i u Nižu baletsku školu. Sad je došlo vreme da nastavim sa baletom, na drugom kraju Evrope, daleko od mog Beograda.
– Peti, gde si ti odlutala? – iz misli me je trgnuo glas mog brata.
– Razmišljala sam o svojim počecima i kako sam stigla do Londona. Znaš, imam petnaest godina a jedanaest godina idem na balet. To su dve trećine mog života. Dobro dođe sve složiti od početka do trenutne tačke života. – rekla sam ja na šta se on nasmešio.
– Ti si jedna pametnica. Uskoro slećemo. Znaš Peti da ćeš mi nedostajati. – rekao je on grleći me.
– I ti meni bato. – rekla sam tiho.
…
