2. poglavlje
Pacijent
Svet se smanjio na pravougaonik prozora i četiri bela zida. Odustao sam od pokušaja da dešifrujem mehanizam koji je, pun elana i entuzijazma, lebdeo oko mene trudeći se da ni na tren ne osetim bilo kakvu nelagodu. Kao da je sistem unapred čitao sve moje želje i prohteve. Na tren sam se osećao kao na odmoru, a ne u automatizovanoj sterilnoj vitrini. Realnost je, međutim, bila drugačija; moja bolest se vratila kao stari loš prijatelj koji želi da me još jednom provoza na ringišpilu stvarnosti.
Nisam video ljudsko biće još od čekaonice. Došao sam jer su mi reči bile nerazgovetno mrmljanje, a prsti su mi u bolnom grču podrhtavali. Lekari su to zvali „disperzivna neuro-erozija“, elegantan naziv za proces zbog kojeg mi se nervni sistem pretvarao u nepouzdanu mrežu koja varniči i preti totalnim krahom.
Samael je odmah preuzeo moj slučaj. Bio sam zahvalan jer nisam morao da čekam. Sve analize su bile brze i automatizovane. Samo što nisam računao da će tako i ostati; da će između mene i ostatka čovečanstva stajati modulisan, bestelesan glas i providna prepreka.
Postao sam željan glasa, dodira, čak i gunđanja medicinskih radnika što ih budim usred noći. Bilo kakve potvrde života oko sebe. Čak i bol bi bio bolji od ove apsolutne udobnosti koja kao da me briše. Tako sam se osećao, kao da neko upornim pritiskanjem tipke na tastaturi postepeno me uklanja sa ovog sveta.
„Samael, pošalji mi sestru.“
„Biološka interakcija predstavlja rizik za fazu stabilizacije. Vaš neuro-profil zahteva odsustvo eksternih stimulansa radi kalibracije senzora“, odjeknuo je glas koji je zvučao kao da dolazi iz same unutrašnjosti mojih ušiju.
„Neka obuku skafandere, hteo bih porazgovarati sa drugim lekarom.“
„Vaš zahtev je evidentiran, ali je u suprotnosti sa bezbednosnim protokolom.“
Ispred mene se pojavio monitor sa video-porukama moje dece. Ćerka mi je pokazivala crtež i izmamila osmeh, kad sam ugledao na prozoru siluetu. Podigao sam pogled i ruku. Staklo je postalo mlečno, ostavljajući me u tišini nametnute izolacije.
Kao kroz vodu, čuo sam odjek koraka kako se udaljavaju i ponovo ostao sam sa mašinom koja me „čuva“.
Osećao sam se dobro. Nakon prve doze lekova simptomi su nestali. Mogao sam čak i čašu vode da držim, a da ne prospem. Čak mi se i apetit vratio bez želje za povraćanjem, pojeo sam svaku porciju koja se pojavila ispred mene.
„Samael, osećam se dobro, kada planiraš da me pustiš kući?“
„Vaš subjektivni osećaj je u suprotnosti sa biohemijskim markerima. Testovi na novu terapiju su u toku. Odsustvo simptoma ne implicira završetak procesa. Čim algoritmi potvrde stabilnost vašeg neuro-obrasca, revidiraću status Vašeg otpuštanja.“
I dalje je insistirao na testovima. Delovalo mi je kao da uporno traži kvar koji je već popravljen, ili dokaz da više nisam isti čovek koji je ušao u ovu sobu.
„Želim da izađem na sopstvenu odgovornost“, insistirao sam.
U sledećem trenu sam osetio miris mora, blago strujanje vazduha i toplinu na licu, a na monitoru ispred mene su se pojavili arhivski video-zapisi moje porodice sa odmora. U mislima sam zakoračio ka njima, telo mi je postajalo lakše, prozirno, kao na ivici stvarnosti, i gubilo se u treperavoj svetlosti ekrana.
