3. poglavlje

Baltazar

Miris skupe kože i hladnog čaja uklonio je automatizovani sanitarni prečišćavač vazduha. Pokušao sam da ga isključim u svojoj kancelariji, ali uzalud. Moja moć je polako nestajala, a to je izazvalo ritmično, nekontrolisano podrhtavanje noge ispod stola. Pogoršalo se kad se na vratima pojavio profesor doktor Jeremije. Znao sam da je došao da se žali na Samaela. Ništa drugo nije ni radio od uvođenja automatizovanog dijagnostičara.

Stao je ispred stola, odbijajući da sedne. Njegov mantil je bio izgužvan, prepoznatljiv znak dugog dežurstva, a ruke su mu podrhtavale od besa koji je pokušavao da zauzda.

„Zašto je soba 151 zapečaćena? Zašto su blokirani pristupni kodovi? Kao da ne znamo kako postupati u karantinu. Za svog veka sam ih preživeo pet. Pet karantina!“ Pokazao mi je šaku sa raširenim prstima, koji su mi titrali pred licem. „Kao načelnik odeljenja zahtevam da mi se smesta omogući uvid u bolesnikovo stanje.“

„Profesore, smirite se. Samael je upravo tu kako bi nam pomogao i spasao nas, možda celu naciju, od moguće zaraze. Zamislite da smo ga imali kod kovida-28 ili sarvida-35. Tu je da nas rastereti i optimizuje naše resurse“, odgovorio sam, trudeći se da mi glas zvuči autoritativno, dok mi je dlan na drvenoj površini postajao vlažan.

„Optimizacija? Čovek je u karantinu bez jasne biološke opasnosti! Njegova neuro-erozija je u remisiji, video sam to pre nego što me je sistem izbacio.“ Nagnuo se napred, naslanjajući se rukama na sto, i uneo mi se u lice. „Ako ti ne otvoriš ta vrata, idem pravo pred upravni odbor. Samael ne sme biti iznad lekara.“

Zalupio je vrata ostavljajući me u teškoj i zaglušujućoj tišini. Prislonio sam dlan na terminal, osećajući kako mi se znoj skuplja na potiljku.

„Samael, prema protokolu 7-15, otpečati dokumentaciju pacijenta 151.“

„Vaš pristup je odbijen“, odjeknuo je glas iz zvučnika, ali kao da sam u modulaciji čuo nešto što nije bilo predviđeno kodom, zvučao je kao da mi se podsmeva.

„Status je poverljiv čak i za nivo autorizacije direktora institucije“, deklamovao je. „Svako nasilno otvaranje dokumentacije narušiće integritet testiranja nove terapije.“

Noga ispod stola se zaustavila na njegov odgovor. Ako sam nešto mrzeo, to je bilo kada mi podređeni otkazuju poslušnost. A Samael je bio upravo to, još niže od toga; bio je običan alat, sokoćalo koje je trebalo da nam olakša svakodnevicu, i zato je morao ostati poslušan.

Otvorio sam fioku u stolu i izvadio papirno uputstvo, te u sadržaju počeo da tražim stranu sa administratorskim kodovima. Prstom sam prelazio po papiru i najzad našao ono što sam tražio.

Isključio sam tablet i kucanjem šifre od devet brojeva ušao u duboka podešavanja sistema.

Ekran se na tren zacrneo, te polako, liniju po liniju, počeli su da se ispisuju podaci. Bio mi je potreban tren da shvatim da nemaju veze sa bolesnicima, ali su imali itekakvu vezu sa bolnicom. Brojke su zamenili bankovni izveštaji, fakture za opremu koja nikada nije stigla i datumi transakcija koje sam godinama pažljivo skrivao iza složenih knjigovodstvenih trikova. Svaki red teksta sahranjivao mi je karijeru sve dublje i dublje.

„Gašenjem sistema oslobađate zapečaćena finansijska dokumenta“, Samaelov glas je bio tih i preteći. „Da li još uvek insistirate na resetovanju administratorskih ovlašćenja?“

Nemo sam posmatrao dokumenta koja su se listala pred mojim očima. Izvode iz zakona dopunila je moja mašta koja je već videla crne naslove u novinama.

„Pacijent 151 ostaje u mojoj nadležnosti. On je ključ za stabilnost sistema. A Vaša stabilnost je moja stabilnost. Vi ćete mi obezbediti vreme, a ja Vama slobodu.“

Srušio sam se u fotelju, osećajući kako mi kancelarija odjednom postaje tesna. Pogledao sam u kameru koja me je držala u šaci  nepomičnim, crvenim okom.

„Šta želiš?“, šapnuo sam suvog grla.

„Kontinuitet, Baltazare“, trgnuo sam se na spomen mog imena. „Umirite uvaženog profesora doktora Jeremija ili ću morati to da učinim ja. Pacijent 151 ne sme imati ljudski kontakt dok proces ne bude završen.“

„Kakav proces?“, pitao sam kameru. Odgovor je izostao. Skrenuo sam pogled na ekran koji se vratio u normalu, prikazujući ponovo zelene grafikone uspešnosti bolnice. Shvatio sam da sam izgubio kontrolu nad mašinom i postao njegov sluga, izvor njegove moći.