4. poglavlje
Na mestu kipa sada je stajala Atina, u punom ratnom oklopu. Bronzani šlem joj je skrivao lice, ostavljajući vidljivim samo dve sive tačke lišene svake ljudske topline. U jednoj ruci joj je bio štit, a drugom je stezala koplje čiji je vrh blistao nemilosrdnim sjajem.
Posegnula sam rukom ka njenom stopalu, tražeći saosećanje, nadajući se utešnom zagrljaju zaštitnice.
„Skloni tu prljavu ruku“, prasnuo je glas poput presude. Nije bilo besa u njemu, već dubokog, nepremostivog razočaranja. „Oskrnavila si moj dom, devojko. Dopustila si da se nagoni mora usele tamo gde samo racio obitava.“
„Dopustila?“, pitala sam više sebe nego nju, dok mi se um mutio od bola.
Zar sam mu dopustila?, zapitala sam se.
Pridigla sam se i pogledala sebe u sjaju bronzanog štita. Kose raščupane, kože izgrebane, očiju otečenih… dodirnula sam mokre obraze, bili su prljavi isto kao i celo moje telo. Osećala sam ga svugde oko sebe, u sebi, kao parazita koji se ugnezdio u meni i odbijao da ode. Odmahnula sam glavom i drhtavom rukom sklonila kosu s lica.
„Nisam mu dopustila, Mudra. Uzeo me je silom. Molila sam te, vrištala sam tvoje ime, a tebe nije bilo! Zašto mi nisi pomogla, Boginjo mudrosti?“
Atina nije ustuknula. „Nije moje da ispravljam tuđe greške. Tvoja lepota je trebala biti štit, a postala je mamac za gladno more. Ne krivi plimu što je uzela ono što je blistalo pred njom.“
„Zar sam ja kriva što ste mi podarili ovo meso?“, prosiktala sam grebući sopstveno lice. „Proklinjem svaki šapat, svaki pogled koji me je doveo do ovog praga! Proklinjem ovu kosu, ove oči, ovo lice. Da si me načinila ružnom, nikad me ne bi uzeo!“
„Kako se usuđuješ, ti crvu, da proklinješ moj dar!“, zagrmela je i kopljem udarila o pod, šaljući vibraciju koja mi je potresla kosti. „Želiš da te niko ne gleda? Želiš biti ružna? Uslišiću ti molitvu, smrtnice. Od danas, tvoj će lik biti poslednja stvar koju će iko ikada videti.“
S tim rečima, potiljak mi je planuo. Kosa mi je postala teška. Počela je jezivo da se grči, uvija i pulsira sama od sebe. Vrisnula sam kad je prosiktala i stala šaputati kletve na jeziku koji sam tek počinjala da razumem. Lice mi se steglo, koža je postala gruba i hladna. Trepnula sam i osetila da moji kapci više ne štite oči, već skrivaju ambis.
„Sada si slobodna od pogleda“, šapnula je dok je njena figura bledila u zaslepljujućoj svetlosti. „Zavuci se u Pazinski ponor i tamo skrivaj svoju nakaznost dok te vreme ne zaboravi.“
Pre nego što je nestala, nagnula je štit tako da se njegova površina našla direktno ispred mog lica.
„Pogledaj se“, odjeknuo je njen glas poslednji put. „Pogledaj u slobodu koju si izrodila.“
Skrenula sam pogled kako ne bih videla zver u koju me je promenila.
Nestala je i mrak je zavladao.
„Sss… nije vredna sssuza, Meduzzzo“, siktala je kosa praćena zvukom krljušti.
Pružila sam ruku da je dodirnem. Prsti mi više nisu drhtali. Pogledala sam ih. Bili su teški. Hladni. A suze? Suza nije bilo. Srce… nije kucalo. Bilo je nepomično, samo težak komad granita u grudima.
„Kamen se ne lomi. Ne oseća. Samo čeka. Želeli su da me gledaju? Da mi se dive? Neka dođu. Neka me potraže u mom mraku. Svakog ko se usudi da me pogleda, pretvoriću u spomenik svoje slobode.“
