2. poglavlje
Zastao je na ulazu, uokviren zalaskom sunca. Ogroman, tamne zamršene kose slepljene od soli, sa očima koje su nosile nemir mora. Posejdon. Njegova senka se izdužila preko celog poda i progutala me.
Ustala sam i nakašljala se ne bih li se oslobodila slane izmaglice koja mi je krala dah. „Gospodaru, još nije vreme molitvi Devici“, izustila sam tananim glasom.
„Misliš da sam došao da joj se poklonim?“, njegovo iznenađenje je odjeknulo odajom.
Voda je kapala sa njegovog ogrtača, i stapala se sa onom koja mu je pratila korake, dok je nemilosrdno gazio moj mir, prljao moje utočište.
Zastao je, polako okrećući glavu, razgledajući skromno svetilište koje mi je podareno na čuvanje.
„Došao sam da vidim taj čuveni red o kojem Olimp bruji“, rekao je dubokim podrugljivim glasom.
„Skromno, ali predivno je, zar ne?“, upitala sam, prelazeći pogledom preko savršeno isklesanih lukova. Svaka linija je imala smisao, svaki kamen je bio na svom mestu. U ovom svetu od mene se nije tražilo ništa osim odanosti.
„Predivno?“, nasmejao se grohotom. „Ne bih tako nazvao nedostatak mašte. Ali verovatno svako od nas ima svoje merilo lepote.“
Vratio je oči na mene i pažljivo mi premerio lice i telo. Stresla sam se od tog prodornog pogleda.
„Vidim da je najlepša stvar u ovom hramu zapravo greška. Ti ne pripadaš ovoj grobnici od mermera.“ Zakoračio je ka meni. „U tvojim venama teče slana krv, kći Forkija i Keto, rođena iz morskih dubina. Zašto gubiš vreme ovde?“
Pružio mi je ruku. „Dođi i služi meni“, mamio me je umilnim, gladnim glasom želeći da me otme mojoj zaštitnici. „Kod mene nećeš klečati, niti ćeš u samoći brojati dane koji ti preostaju. Nudim ti besmrtnost i beskrajnu slobodu pučine gde će svaki tvoj uzdah biti zapovest talasima. Tvoja lepota ne zaslužuje kavez od krečnjaka, već moć kojoj se ni bogovi ne suprotstavljaju.“
Ustuknula sam i sudarila se sa postoljem Atinine statue. Pogledala sam u moju zaštitnicu. Njene oči gledale su negde iznad nas, ka večnosti. Tako stamena i mudra.
„Gospodaru, tamo gde vi vidite prazninu, ja nalazim spokoj. Ovaj kavez, kako ga vi nazivate, me čuva od svega što je spolja. U njenoj mudrosti nalazim slobodu od sebe same“, izustila sam drhtavim glasom.
Posejdonov smeh je zatutnjao hramom.
„Da li te zaista čuva, ili te krije?“
Voda je dotakla moja stopala, a miris morske soli zaglušio je beli bosiljak. Pre nego što je svet nestao u slanoj tami, pogledala sam u nepomični profil boginje kojoj sam dala sve.
