3. poglavlje
Ruke poput gvozdenih okova zarobile su me pre nego što sam uspela da udahnem. Moja snaga bila je ništavna, tek drhtaj maslinovog lista otkinut naletom bure.
„Bićeš moja, devojko, satkana od morskih dubina i ljudskih snova“, prodahtao mi je vrelim, vlažnim glasom u lice zaudarajući na duboki ambis. „Služićeš mi na ovaj ili onaj način. Ako ne kao gospodarica mojih plima, onda kao beleg njenom miru.“
Surovo me je okrenuo, prislonivši me grudima uz postolje Atinine statue. Čvrstina mermera pod mojim dlanovima bila je jedina realnost u oluji koja mi je podizala haljinu, kradući mi čednost.
„Pomozi mi, Boginjo mudrosti i pravednosti! Spasi me!“, vrisnula sam, boreći se protiv njegovih ruku koje su se kao zmije zavlačile oko mojih bedara, klizeći neumoljivo ka samom središtu mog bića, ali bila sam nemoćna.
„Zalud prizivaš onu koja nema srca“, prosiktao je prislanjajući svoje lice uz moje. „Misliš da će ratnica prljati ruke da spasi krhku sluškinju od Boga mora? Za nju si ti samo figura na tabli, devojko. A figure se žrtvuju da bi se sačuvao poredak.“
Zario mi je prste u meso, i nabio me svom silinom na svoju surovost. Zarežao je od zadovoljstva, te stao uranjati sve dublje, i dublje sejući svoje gorko seme u moju pocepanu nevinost. Nije mario za moje dozivanje Atininog imena, a nije marila ni ona za zov u pomoć svoje verne sledbenice.
Na besprekornom belom kamenu, tamo gde se moje telo spajalo sa postoljem, primetila sam tanku, jarkocrvenu šaru; protezala se celom dužinom postolja, tanana kao kapilari u očima iz kojih su se sada cedile suze bola i poniženja. Kapale su na mermer dok je u meni besnela oluja gora od one koju je on doneo.
Odjednom, težina je nestala sa mene. Ostao je samo mučan miris krvi, truleži i morske pene koja je polako isparavala.
Ležala sam lica pritisnutog uz kamen, nepomična i slomljena. Pocepana bela haljina, nekada moj ponos i štit, sada je bila natopljena sramotom. Jecala sam, moleći se u sebi onoj kojoj sam posvetila život.
„Moja Boginjo…“, izustila sam hrapavog glasa. „Očisti me. Operi ovaj greh sa mene. Vrati mi moju tišinu, vrati mi moj spokoj.“
Oštra svežina planinskog povetarca i hladnoća čelika je rasterala i poslednji trag mirisa mora. Svetlost je zatreperila i planula, toliko jaka da su me oči zabolele. Sakrila sam lice u dlanove. Poznavala sam taj bljesak, pripadao je razumu.
