Зором раном свиће,
гомила људи на улице,
кроз зелено светло стиће,
правда и пред њихово лице.
Њихово се лице покрива,
црним велом око главе,
иза закона се сакрива,
безумље које славе.
Погледом тамнијим од ноћи,
чије ће истући, не бирају, дете,
оружјем у руци показују моћи,
насиљем о којем ти ћутиш свете!
Ко су им очеви, баке и деке?
Која им је пород даровала мати?
Зар да потекне крвави ток наше реке,
Земље која већ губитке оплакује и пати.
Србија устаје,
Земља која увек је знала,
частан, борбом, како се постаје,
пред неправдом кад год ју је спознала.
