Носио сам један капут, Боже,
Кроз зиму, до каснога пролећа,
Послужио је за многа столећа.
Тек лети се носити не може.
Флеке беху као неприметне,
Све док не поче да се рашива.
По рубовима рањен да бива,
Док са концем игла га не сретне.
Носио ме посвуда са собом:
Вечери, јутра, и међ’ господом.
Тек навечер, скид’ о ме са себе,
Можда мисли код куће не зебе.
Сваког јутра новог, тако беше,
Кости ми за зиму не стремеше.
Ал кад лето покуца на врата,
Нека ме студ стеже око врата.
Говорих себи: “Навикни! Схвати!”
Али мисли беху залеђене:
Је л’ то сунце не огреја мене?
Или можда капут за мном пати?
Поче киша и ветрови за њом,
И даље не знадох шта је са мном.
Грлио сам капљице, занесен,
И чекао, чекао сам јесен.
