2. poglavlje
„Karla, Karla, neko je povikao za mnom dok sam išla u park ispred klinike.
Hej ne zastaješ, jel me ne čuješ ili šta?Ja sam Ivan.
Kada se okrenula prema meni vidio sam anđela, uplakanog anđela, crne garave kose kao gavran.
“ Zašto plačeš, Karla“
Ja. Ja.
Ne mogu podnijeti više.
Sruči se na pod i počinje jecati dok drži ruke u krilu, a glava joj je naslonjena na koljenima.
Heej, nemoj tako mene zovu Ivan pozitivac.Inače patim od insomnije.
Ali imam cijelu noć da te slušam.
I u svemu nađem +.
Nešto pozitivno.
Ne mogu ti reći, žao mi je.
Razmišljala je Karla o bratovim sve češćim Ispadima zdravstvenim.
