MOGU LI PSI DA VERUJU

Vrata su se primakla poput ušiju makaza i srebrni ključ je zaronio u ovalni cilindar goneći jezičak brave ka okviru štoka.

Prvo jednom, a zatim još jednom. Na taj način gospođa Sniva svakodnevno je obezbeđivala svoj dom od provalinka pri odlasku na posao. Topot otkucaja štikli o stogodišnji beton otpratio je do kapije.

Lili je opet mogla da se vrati na krevet i u uglu pokrije uši šapama. Sada kada je ispratila vlasnicu mirno je posmatrala trku oblaka sa suncem koje se uzdiže iznad susednih krovova kuća.

Jutarnji vetar provlačio se kroz odškrinuto okno prozora i ulivao u sobu ispunjavajući je prolećnim talasima. U svakom naletu podizao bi po jedan list nezavršenog rukopisa romana gospođe Snive i raznosio ga po sobi. Uskoro bi cela soba bila zavejana ceduljicama i zapisima i zableštala belilom do te mere da ako bi neko slučajno naišao pomislio bi da se nalazi unutar nekakve knjige umesto u jednoj sasvim običnoj zatvorenoj sobi romanopisca.

A Lili, Lili je odavno navikla na samoću. 

Svakog dana ona bi ostajala na istom uglu kauča i čekala vlasnicu gledajući kroz prozor sa koga je sada plesala zavesa poterana vetrom, a oko koje su se u svim mogućim i nestvarnim pokretima mimiolazili papiri nezavršenog romana. Sve je ličilo na igrokaz ili na prolećnu vejavicu od precvalih latica dok se šum savijanja hartije odbijao o zidove tražeći rupu ili uvo u koje će da utekne i usidri se. Junaci gospođinog rukopisa razneli su su na sve četiri strane. 

Te je tako jedan pao pod krevet. Drugi okačio o šape Lili, treći se uspeo na zavesu kao da je i sam pohito u borbu sa vetrom. Četvrti sleteo na uključeni radio sa kog je dopirala klasična muzika sa kraja 19 veka. Bilo je još junaka iz rukopisa koji su aterirali na ko zna kojim predmetima zaključane kuće, da je sve na tren zaličilo na uvertiru u kojekakvu balsku igranku na dvoru. Lili je ipak sklopila oči, povila uši i prekrstila vremenom izujedane šape. Umor se odavno uselio u njeno telo i zarobio želju za psećom igrom.

Retko ko na ovom svetu kao ulični psi poznaje veštinu vernosti i čekanja, ali i mučnog prikrivanja umora. 

Cela večnost jednog psa sjurila se iz mlečnih očiju od ubranih godina i slila u mršav povijen rep. Rekao bih da se sva sreća jednog psa nalazi u njegovom repu sa kojim se neprestano mačuje protiv vazduha. Ipak, ovaj rep je dugo bio nepomičan.

I dok je sa radija sada već dopirao duboki glas spikera koji je najavljivao sledeću numeru, Lili je preklopila oba očna kapka i prekunula tanku nit sunca koji je silazila sa prozora protinjući se kroz tek procvalu kajsiju.

Kažu da i psi mogu da sanjaju, dok se njihova vernost ogleda jedino u tome da bezuslovno veruju samo svojim vlasnicima, no zaista retko sebi.

Ceo život ovog psa sada je život para ruku koje je hrane srećom.

Lili sve češće podiže njušku suvu poput baruta da ulovi miris zvukova i sećanja u vazduhu. Godine su joj oduzimale vid i mleko joj se uspinjalo iz beonjača ka plavim okruglim zenicama. Oči su joj ličile na dva plava istrošena klikera zaturena iznad prosede suve njuške. Bledo krzno je polako napuštalo dlaku po dlaku između kojih se nazirala koža.

Tako se starost u Lili podmuklo i neumorno useljavala iz trena u tren.

Htela bi da zalaje Lili kao što je nekada to umela u svojoj mladosti kada je umesto čvrstog krova imala kartonsku kutiju od starog televizora kraj šina Bogradske železničke stanice. Tamo gde je umesto štapa gonila vozove ali svaki pokušaj završavao bi se bezuspešno. Uvek bi iz njenog grla izlazio tanak zvuk nalik ranjenom bolesniku. Iz grla bi joj izlazio tek pseći jauk i ostajao zatočen na vrh dugog jezika.

Siguran sam ako bi pas umeo da veruje sebi, Lili bi sigurno verovala da je njen lavež nekada zaustavljao lokomotive i terao ih na strah od koga bi cijukale piskom sirena. Tamo gde je Lili svoje prve mlečne zube ostavljala u tvrdoj kori odbačenog hleba videla je i krila po prvi put u svom životu. 

Psi nemaju krila, ali imaju rep. Moguće je da je mahanje kroz prazninu učila od ptica, i to baš od tamošnjih golubova. 

Ali šta goni jedan rep i to jednog uličnog psa ako ne vatra sreće?

Za golubove je mahanje krilima bio instiktivni odraz hvatanja slobode i grabljenja neba 

A Lili je zaista retko, gotovo nikada, mahala repom, iako je od kako svet zna za nju bila slobodna. Za njenu slobodu nikada nisu bila potrebna krila.

Ona je na ovaj svet došla slobodna.

A od kako ona zna za svet gonila je jedino vozove, dok je nju gonila glad.

Jednom prilikom dok je ispraćala putnike sa perona iznad kog je netačnim vremenom otkucavao plavi neispravni sat zaboravila je kako se i zašto uopšte maše repom.

Psi kao i ljudi naravno poznaju glad. A glad je često kao i svaka prirodna nepogoda vesnik životne tragedije zbog koje ljudi plaču nevidljivim suzama, a psi prestaju da seku vazduh repom. Verovatno je osećaj gladi jednak za svaki život koji hoda, leti ili gmiže. Glad koja se oduvek meri nepojedenim zalogajima.

No, tog dana Lili je zaista prestala da koristi svoj rep.

Grupa bezbrižnih dečaka je pri dolasku kompozicije voza na peron koji se nalazi ispod plavog sata bacala suv hleb na kamenje preko kojih su se poput dve divlje zmije protezale stare i izlizane zardjale šine. Za tim nepojedenim zalogajima prvo je pohitala glad. Sjurilo se jato golubova sa obližnjeg krova, a zatim i majka Lili koja je kao i ona do tada u svom repu prenosila sve što ima. Sreću.  Te se tako, jedan pas, jedno čitavo jato golubova i jedna glad našlo medju dve neprekidne gvozdene linije po kojima su inače jurili vozovi. A sa druge strane bili su dečaci koji nemaju rep, ni krila, ali ipak imaju ruke, a u njima hleb. Čekali su da se lokomotiva pojavi nadomak njihovog vidokruga, a zatim su počeli da odbacaju komade hleba koji bi zapinjao izmedju koloseka i zavlačio se u pukotine od tucanika. I što bi topot lokomotive bio bliži, jato golubova bivalo je veće, kao i komadi hleba. A kada se voz sasvim približio jato golubova uhvati slobodu svojim krilima, a sreća i vernost utekoše iz repa Liline majke u jednom prasku. I to ne samo iz repa, već i iz usta u lokvi tople krvi, krvi koja je polako bojila sivi tucanik. Sreća i vernost kada se izliju iz živog bića dobiju crvenu boju i preliju se u muk i nepomičnost. Hladnoća pobegne iz kostiju i zagrli beživotno telo.

A glad, glad se izgleda preseli u neka tuđa usta kao oličje besmrtnosti.

I, dok sve teži da teče dalje, poput krvi i vode, tako je i voz protekao dalje i iscureo svojom kompozicijom iza krivine na svojim metalnim linijama.

Lili nakon svakodnevnog šutiranja i gaženja od strane putnika, koji su takodje curili svojim životima, ugleda prvi put pravu pravcatu smrt. Neživot se prvi put tada useli i u njene zenice.

Komad bačenog hleba natapao se je sve više krvlju u slomljenim majčinim čeljustima, dok je ona nepomično ležala okružena golim kamenom. Ka kojoj su se polako jedan za drugim ponovo spuštali golubovi. 

Oni nemaju rep.

Oni imaju krila.

Iz njihovih usta se glad nije preselila.

Sada su kljunovima počeli da čerupaju komade ostataka krvavog hleba iz njenog grla i rasutih zuba.

Lili je pohitala ka nepomičnoj majci rasterajućijih ih, a zatim je zastala kao ukopana i sa suvim suzama u očima posmatrala krvlju okupanu majku. 

Kada bi psi mogli da veruju sebi, siguran sam da bi verovala da je tada zaista prvi put zaboravila i na svoj rep u kojem je boravila njena sreća. Legla je kraj majke, povila ga i spustila njušku na njenu glavu dok je poslednji put zacvilela kao da želi da je probudi iz ružnog sna. Dečaci nasuprot šina su ipak bili oduševljeni prizorom kao da su završili veoma važan posao. Razilazili su se sa osmehom prepričavajući njima veličanstven prizor od pre nekoliko trenutaka. Iščezli su iz Lilinog vidika poput odbeglog voza. I na samom kraju Lili zagrli samotni tajac te osta sama pognutog repa sa beživotnom majkom.

Ponekad igra postane robusni teret kada dobija pravila, a život se često igra na najčudniji način. Jer, ako sudbina postoji poput prepričanih uspomena ostaje upitno.

Mogu li psi da veruju?