Praskozorje je najavljivalo dolazak novog dana. Slabašna svetlost se polako probijala kroz uske, sive ulice Beograda. Zraci Sunca dodirivali su prašnjave izloge i bele fasade obeležene šarenim grafitima. Grad je počeo da se budi, a sa njim i šapat jedne nevidljive priče.
Kraj trotoara, između trafike i stare zgrade, stajao je on, čistač ulice. Mlad, visok, mršav muškarac sa očima boje kestena, uzivao je u svežini jutra. Blagi vetar je lepršao i pomerao mu dugačke crne šiške. Njegove ruke su, poput magije, skidale prašinu sa asfalta, skupljale zaboravljene papire i ostatke starih novina, brišući tragove nemara koje grad svakodnevno nosi.
Tišinu su polako prekidali užurbani koraci potpetica. Kako se sat pomerao unapred tako je žamor odjekivao sve jače. Ljudi su žurili ka svojim obavezama, neobraćajući pažnju na njega, čistača ulice. Sa tefonima u ruci i povijenim glavama ka ekranu nisu ni primetili da ovaj mladić skida teret sa ramena grada. Niko nije video koliko pažnje poklanja ovom gradu, osim njega. Samo on je znao koliko je taj posao važan. Duboko je verovao da grad, koji ujutru niko ne primećuje, zbog pospanosti i žurbe, zaslužuje da bude čistiji i lepši, makar na tren.
Da nije njega i svih onih poput njega, putevi bi bili zatrpani hartijom koju je vetar doneo, a zvuk potpetica prigušen. Njegov doprinos ovom gradu bio je mnogo veći nego što iko primećuje, ali on je znao. Znao je da njegov posao ne nosi aplauze. Nije ih ni tražio. Znao je i da niko neće zastati da pogleda, ali njemu je bilo dovoljno što grad svakog jutra dobije priliku da započne iznova, čist i spreman za novi dan.
Praskozorje i on su bili jedno. To je za njega bilo dovoljno.
