Zabluda vara da smo skovani od zvezda treptavim sjajem iznad užeglog temena.
Gladna noć za večnim mrakom Šapuće uspavanku ubicama Boga….
Božić.
Stari,
Ne pišem ti ja nikakvu poeziju
Ja skačem u stomak slobodnim stilom na glavu
Da ne bih doskočio s mosta sebi u naručje…
Razočaranja su za amatere.
Isto mislim i za sahrane, oprosti.
E moj ja, pa meni je jetra u sukobu interesa sa antibiotikom i alkoholom već četrdest dana i verujem da ide na bolje. Kašljem, ponekad i krv, dobro je, sigurno ide na bolje. Ruke mi drhte kad god posegnem za kutijom cigareta i pokušam zapaliti šibicu…
Od svih mirisa jedino mi smrad fosfora intrigira čula i dim koji pleše na promaji dok isčezava u bezdan.
Možda zato i volim šibice, podsećaju me na ljude zapravo. Kad plamen razbukta zdravo drvo pršti od radosti, isijava do dogorevanja u gar koji ostavlja za sobom i ništa do smeća i crnog pepela.
I sve do jedne završe u pepeljari sa ostalim opušcima.
Možda zato volim šibice, jeftine su… Kao ljudi… A i troše se brzo, kao njihove jadne nade.
I nadanja su za amatere…
…Nije lepo i fer prema slobodnim zidarima
tome ne služe ćuprije
ni pesnici…
Gledam na sat, stao je još prošle godine, a sunce više ne ulazi kroz slomljene roletne, sigurno je kraj radnog vremena.
Još uvek ga nema!
Gde je?!
Tišina je, hoće li stići napokon?!
Svakog trenutka kao pas očekujem da kurir pokuca na vrata i uruči mi tu belu kovertu.
Telegram saučešća u kome je mašinski mehanički iskucano:
„Poštovani gospodine Markoviću, sa velikim žaljenjem obaveštavam Vas da ste u toliko i toliko časova, tog i tog dana, posle kratkog života, preminuli od posledica rođenja.
Pozivam Vas da zajedno ispratimo Vašeg sebe i odamo poslednju počast u radosti i veselju na parastosu koji će se održati… Tu i tu, tog i tog dana u toliko i toliko sati.
Za sobom ostavljate ožalošćnog sebe i par napisanih pesama.
U potpisu, nikada svoj JA.”
Znam napamet šta piše u njemu lično sam smislio.
Dolivam jeftinu rakiju u požutelu staklenu čašu i brbljam sebi u bradu
,,Ovo Poštovani” je bilo baš suvišno.
Dokle ću da lažem sebe, nadam se ne još dugo.
,,Zašto prokleto toliko kasni, pa poslednje novce sam dao za ovu flašu rakije i pišljivi telegram”.
Još malo do iskapa.
,,Ne mogu na svoj parastos nepozvan, uvrediću sebe, a uostalom ako ja ostanem ovde ko će biti onda tamo umesto mene”?
,,Koješta”!
,,Dobro je dok je čaša polupuna ona u čoveku budi ono najgore, besmisao čekanja”.
Telegram mozda kasni i još uvek nije prispeo jer kuriri ne dostavljaju poštu nedeljom.
Ali danas je subota, dan za ovakve kao što sam ja.
Preminule kojima kuca srce.
Za života sam zaboravan, možda nisam dobro adresirao kovertu i telegram ode nekom drugom. Hoće li srećni primalac biti iznenađen što je još uvek živ umesto mene?
Poznavajući sebe zakasnio bih i na svoj sopstveni parastos ili bi me čak mrzelo da odem.
Ali ništa strašno. Ako je telegram otišao drugom verujem da će on biti odgovorniji prema svojoj smrti.
Lepota parastosa je u tome što kad jednom umreš znaš gde sebe uvek možeš potražiti.
Ali ja sam se sebi samom odavno smučio i vreme je da pokažem odgovornost, bar prema sopstvenoj smrti.
I vreme je za amatere, svi ga troše…
Parastosa ima mnogo više nego rođendana, ako ćemo pošteno, u to ime, živeli.
Živeli? Kako me nije sramota da koristim tu reč za života.
Ali eto živ sam, mori me još to i prožima jeza koliko će ta bolest zvana život još trajati i kada ću konačno biti izlečen.
Oba plućna krila svesno inhaliram nikotinom da izdahnem sebe i izbacim šlajm kako bih konačno prestao da dišem i ovo refleksno.
Možda je… pobediti sebe isto za amatere ali u gubljenju sam uvek bio profesionalac, sebi priznajem, tu mi nema ravnog.
Umirao sam mnogo puta do sada, večeras mi neće biti prvi put…
…Iz potiljka stakla maršira pustinja
otiče zrnom
Iz biće u tada
A peščana dina na korenu dlana
Je prošlost u pesku
iscurelog sada…
Te noći kada sam prvi put preminuo i bilo je nekog da mi izjavi saučešće.
Neće prokleta karta poštenog čoveka.
Bilo je to u malom trošnom lokalu sa naprslim prozorima, igrali smo poslednje deljenje.
Vatra je izgubila bitku sa hladnoćom tako da mi je izlazila para kroz usne dok sam izgovarao promuklim glasom ,,sve ili ništa”! Sekao sam karte i škrgutao zubima dok me je sekao stomak od gladi. Vrtelo mi se u glavi, ali na glad sam odveć navikao.
U ruci sam odmah posle deljenja imao dva para i osmicu, blefirao sam pogledom proklete lešinare.
Zelena čoja bila je musava od prosipanog vinjaka i progorena žarom cigareta na stotine mesta o koju sam brisao oznojene dlanove.
Soba je zaudarala na memlu i čulo se tumaranje pacova po ispucalim gredama. Lepo društvo. Među svojima sam, pomislih u sebi, dok je treptala sijalica zbog slabog napona kao dogorela sveća.
Blefirao sam, da ja uvek blefiram, oči su te koje me izdaju. Dok sam bio i živ nisam krio pogled, možda će to biti moja prednost što ću naredni život živeti zatvorenih očiju.
Jednako ću gledati, gubitke pred sobom, ljude koje odlaze i sebe koji ostajem. Samo što će ovoga puta biti večni mrak koga ću prigrliti kao rođenog brata kojeg nikad nisam imao.
Iz misli me prekinuo glas ,,Pokažite karte”.
Zelena čoja postala je ratište na kojoj moja vojska iz špila kapitulirala.
Sve moje pretvorilo se u ništa. Izgubio sam.
Izgubio sam i što nisam imao.
Dostojanstvo u magli požude.
Ustao sam sa rasklimane drvene stolice, skinuo sako, očev pokvareni zlatni sat koji je uvek kasnio i njenu ogrlicu simbol odanosti koju sam krišom uzeo dok je spavala. Novčanik je odveć bio prazan, sav novac od kamatara već je bio na tanjiru za uloge.
,,Još jedna ruka sve ili ništa” uzviknuo sam!
,,Imam na to pravo”!
“Ti više nemaš ništa i nikakvo pravo”, izustio je prosed čovek upalih obraza sa pogledom životinje preko puta mene, grabeći moj život obema rukama kroz ironični smeh halapljivo kao da mu njegov nije bio dovoljan.
Umro sam.
. . Besmislen
kao prazan grob
O kom se ne peva
Ne piše
Ne pripoveda
običan kao svaki drugi kraj spuštenog pogleda…
U džepu više nisam imao ni šibicu.
A volim šibice, jeftine su… Kao ljudi… I troše se brzo kao njihove jadne nade.
Ali za nekog ko je za život početnik mogu da se pohvalim time, da sam živeo više iz hobija, amaterski i ne baš na duge staze.
Nisam voleo da se takmičim ni sa ljudima a po najmanje sa samim sobom. Biti prvi ili poslednji je za mene bilo potpuno isto a sada gledam sebe u odrazu ogledala i mrzim se poput najbližih.
Znam, mnogi me za života nisu voleli i uvek sam voleo to , bio škrt na komplimentima i osmesima.
Ali darovao sam im surovu istinu pijanca da se sreća dešava samo drugim ljudima.
„Ja…
ja glasnije trbuhozborim od drugih o pravdi da je razbudim…
možda samo spava sa očima izvan svakog zla”…
Čaša mi je sad već poluprazna. Napuniću je i ispiti na iskap u to ime.
U pokoj svoje duše, slava joj!
Ne brine me da li će sutra iko reći da li sam bio dobar čovek, jer Bog će dušu da mi oprosti ali ja neću.
Znam, neko će o meni lepo govoriti i lagati kako to na sahranama biva. A ja ću konačno ćutati pred lažnim ispovedanjima.
Ne brine me ni osećaj da sa svakim otkucajem srca kalira po jedan deo duše iz mojih umornih grudi koja drhte pod aritmijom i pomiču me iz fotelje koju sam pronašao pored kontejnera , a to je bio pravi poklon na crveno slovo.
Imati aritmiju znači imati srce , mori me pomisao jedino da sam još uvek silom prilika među ljudima.
Ljudi… i njigove navike
Izbace poput, te fotelje ono što im je višak… A ova isflekana fotelja sa propalim federima me asocira na moj život. Bilo bi lepo kada bi neko mogao da mi ga oduzme, ali onaj kome je zaista ovakav potreban, pa da ga ostavim pored kontejnera.
Meni je i ovaj suvišan, Živeli!
Koverte još uvek nema…
Hoću li sutra naći sebe među ljudima kojih više nema i koji su kao i ja zaboravljeni te im korov pokriva imena na ploči?
Znam da nikada nikoga nisam istinski poznavao, ponajmanje sebe.
A ponajviše mi smeta to što mi se uvek znoje dlanovi kad je odluka jasna.
Boli me glava, veselim se tome, danas još nešto osećam.
Hajde da još jednom.
Ispijem čašicu rakije i raspem polovinu po podu za pokoj svoje duše.
Vele da duša ima 21 grad, a ne to je mera za rakiju.
21 gram… Možda!?
Možda baš zbog toga večeras imam problem tariranjem jer za života nisam naučio da vagam.
Voleo bih da znam koliko nje mi je ostalo kada se sledeći put nađem na pijačnoj tezgi sa vođom i šta mogu trampiti za nju.
Zamišljam, ako se ikada budemo cenkali rekao bih mu:
Voleo bih pero i mastilo!
Ne!
Znam, može šibica i sveća!?
Vredi li toliko i jedan venac poljskog cveća za kusur?
Ne želim pomen to je za amatere.
Vrti mi se u glavi…
Guše me glasovi.
Otrovan sam.
Mislim da mi treba protivtetanus.
Mislim da jesam.
Otrovan sam ljudskim jezicima koji su umesto istine sipali laži kao terapiju.
Takav je bio recept ja sam plaćao učešće, a nus pojave bile su jake, osećam mučninu i nagon za povraćanje pri samoj pomisli na njih.
Svaka vizita doktoru bila je korak bliže isceljenju sreće.
Na kraju, izlečen sam od nje. Amputirana je iz mog pokojstva.
Etiketa na flaši kao otpusna lista sa pridruženim bolestima me nije uznemiravla. Znao sam šta me čeka.
Gledam pred sobom polupraznu paklicu cigareta čitam:
,,Pušenje ubija, duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini“.
Da li ljudi možda štete okolini?
*
…Stari
ne pišem ti nikakvu poeziju
Ja samo drugačije krvarim….
