2. poglavlje
Prikaza raja u pola noći,
U prikazi tela ljubav kô strava,
Na kožu slaba, noćas tek saga počinje
Kao da sve planete stoje kô sati, voli me.
–Strava, Senidah (2019)
-Višnja-
Parkirala sam se ispred Dubravkine kuće na uobičajenom mestu. Trebalo je da je pokupim i da zajedno idemo u stanicu.
Dubravka je psihijatar i sudski veštak. Upoznala sam je kada sam kružila između psihijatrijskih ustanova. Dubravka je uvek čitala moje izveštaje od početka do kraja. Nju nije zanimala samo dijagnoza – nju su zanimali mogući uzroci.
Kada sam prvi put došla u policiju da posmatram jedno policijsko isleđivanje sa još jednim paihologom, inspektor Dalibor, sada već moj kum, rekao mi je da su čuli jednu veoma značajnu preporuku. Tada sam ponovo videla Dubravku – na čelu veštaka.
Dubravka nije učestvovala u nadgledanju isleđivanja, promatranju osumnjičenih, profilisanju. Njen posao je bio drugačiji, ali sećam se, dok su me svi u stanici gledali sumnjičavo, i ne tako oduševljeni idejom da im se neki psiholog mota unaokolo i daje svoje mišljenje, Dubravka je rekla da ona garantuje za mene. Kada su je pitali zbog čega je toliko zagrižena za tu ideju rekla je: ,,Zato što imam jednog takvog kući: ambicioznog i željnog pravde.”
Popela sam se na nisku terasu i pozvonila. Dubravka je otvorila i nasmešila mi se. Bacila sam pogled na njen lep komplet i frizuru. Uvek mi se sviđao stil ove žene.
,,Već si stigla. Izvoli.”
,,Hvala ti. Vidim da si i ti stigla”, nasmejala sam se.
,,O, da. Iskreno, nije mi se dolazilo.”
,,Sa Kuvajta? Verujem.”
,,Ali mi je krivo što sam propustila Anamarijinu svadbu.”
,,Bilo je divno. Ova je stvarno zaslužila svu sreću.”
,,Jeste, u potpunosti se slažem. Je l’ bi nam skuvala po kafu dok ja odem gore po stvari i da proverim da li sam sve ponela. Znaš da uvek secam kese sa sobom. Sve ti je poznato, sto puta sam ti rekla da se osećaš kao kod kuće.”
,,Dogovoreno”, osmehnula sam se i otišla u kuhinju. Sipala sam vodu za dve kafe i stavila džezvu na šporet.
Začulo se kako neko veselo zviždi i spušta se niz stepenice.
Zakuvala sam kafu i sipala u dve male šoljice iz kojih uvek pijemo Dubravka i ja.
,,Mm, majka, kako dobro miriše. Uželeo sam se tvoje kafe.”
Okrenula sam se zbunjeno čuvši previše poznat glas. Onaj od kog sam pobegla glavom bez obzira ne usuđujući se ni da se osvrnem, ali on se trudio da mi se na sve načine probije u svest.
I za nekoliko sekundi – Vuk je stajao na vratima i zatečeno zurio u mene.
,,Šta ćeš ti ovde?”, začuđeno sam pitala, a srce mi je poskočilo.
,,Ja živim ovde. Pitanje je šta ćeš ti ovde?”
,,Ja…”
,,O, ustao si!”, veselo je rekla Dubravka, ušavši u kuhinju. ,,I već ste se videli. Višnja, ovo je Vuk, moj sin. Vuče ovo je Višnja, moja koleginica i prijateljica.”
,,Znamo se”, suvo je rekao.
,,Sa svadbe”, brzo sam dodala.
,,A, da, svadba! Vuk poznaje Anamarijinog muža još iz Amerike, a s obzirom da ja nisam mogla odem, išao je on.”
Tada sam se setila da sam viđala Vuka na Dubravkinim fotografijama sa Fejsa, ali je tih fotografija bilo veoma malo, verovatno zato što većinu vremena nije bio tu.
Sudbina je prilično nemilosrdna prema meni.
,,Hvala ti, dušo za kafu. Popričajte vi još malo, kad se već znate, a ja dolazim za pet minuta, da popijemo kafu i nas dve idemo.”
Vuk ju je ispratio pogledom kako izlazi iz kuhinje, a onda me pogledao. ,,Mogu i ja da dobijem jednu?”
,,Šta?”
Nasmejao se. ,,Kafu. Kad si već skuvala za vas dve, a ponašaš se u našoj kuhinji kao kući.”
,,Dosta vremena provodim ovde.”
,,Verujem. Kako je život samo nepredvidiv. Pobegla si, a sada se nalaziš u mojoj kući.”
,,Kao da me je sam Bog poslao”, prevrnula sam očima i stavila još jednu kafu da se kuva.
Nisam morala da se okrenem da bih znala da se nalazi toliko blizu mene. Taj čovek je izazivao neku napetost u vazduhu koja nije bila neprijatna, ali terala je na oprez. Skenirao je svaku sitnicu. Podsećao me je…na mene.
Podsmehnula sam se. Pa da: ambiciozan i željan pravde
,,Šta je smešno?”
,,Ovde je zabranjeno smejanje kad si ti tu?”
,,Da se ja pitam, stalno bih te gledao kako se smeškaš. Jesi li oprala haljinu?”
,,Da – kao nova.”
,,Bez težih posledica i plus si dobila bidermajer.”
,,Velika stvar.”
Nasula sam kafu u još jednu šolju i stavila na sto, nadajući se da će se barem tada odmaknuti od mene. Ipak, nije vredelo.
,,Zašto si pobegla onako i nisi mi dala priliku da te vidim ponovo.”
Slegnula sam ramenima. ,,Evo prilike.”
,,Znaš na šta mislim.”
,,Nisam zainteresovana.”
,,Ne bih rekao.”
,,Ovo je već drskost.”
,,Pre će biti iskrenost.”
,,Ti si Dubravkin sin.”
,,Pa?”
,,Ona mi je koleginica i kao druga majka.”
,,Još bolje. One večeri ipak nisi znala da sam joj sin, pa si pobegla.”
,,Nemam vremena za to stvarno.”
,,Svako ima vremena za ljubav.”
,,Nemam ni za površna upoznavanja.”
,,Prilično si sklona predrasuda za jednog psihologa.”
,,Pa, ako će to da me spasi – neka.”
,,Da te spasi čega?”
Zastala sam na to pitanje. Polako sam spustila pogled i slegnula ramenima. ,,Svega…”
Osećala sam njegov znatiželjan pogled na sebi.
,,Jesi li kockala nekad na sve ili ništa?”
,,Ne kockam.”
,,Znaš da nisam na to mislio.”
,,Ja slušam šta mi ljudi kažu, ne čitam misli.”
,,Ma nemoj?”
Slegnula sam ramenima, bacivši pogled iza njega nadajući se da ću videti Dubravku, ali nje nije bilo.
,,Znaš šta? Čekam te večeras u baru Aurum018. To je otvorio moj prijatelj pre nekoliko dana i stvarno je lepo mesto. Možemo da popijemo piće potpuno drugarski, nemoj da to shvatiš kao obavezu. Imaš potpuno pravo da dođeš i ne dođeš, ja ću biti tu.”
,,Okej, ali ne obećavam ništa.”
,,Nisam ti to ni tražio.”
Klimnula sam. ,,Dobro, vidimo se.”
,,A Dubravka?”
,,Sačekaću je ispred.”
Pokupila sam stvari i izašla napolje brže nego što sam ušla. Ušla sam u auto i uključila klimu. Naslonila sam glavu na sedište i izdahnula dugačko.
Trgnula sam se kada sam čula kucanje na prozoru. Vuk je obešenu oko malog prsta držao moju kesu sa izveštajima.
Spustila sam prozor. ,,Zaboravila si.”
,,Hvala”, brzo sam rekla i uzela kesu.
,,A ti?”, upitala je Dubravka, sedajući pored mene na suvozačevo sedište.
,,Ja ću za sat vremena, moraću i do suda.” Pa da, neminovno je da ću ga nekada videti.
,,Važi, vidimo se.”
,,Kasnije moraš sa mnom i do zatvora”, rekla mi je Dubravka dok smo izlazile iz njihove ulice.
,,Kako kažeš.”
,,A vodiću te i na kafu da ne bude da te vodim samo u kazneno-popravne ustanove.”
Nasmejala sam se. ,,Hvala ti na brizi. Kako su prihvatili Vuka u stanici? U stanici je, zar ne?”
,,Da, i on kruži između stanice, suda i zatvora. Zvao ga je Dalibor. Pored njegovih kvalifikacija bilo je očekivano da će dobiti posao pogotovo jer im je falio neko takav, ali znaš ih – nepoverljivi su. Zovu ga eksterni konsultant, iako je Srbin.”
,,Priviknuće će.”
,,Ne daje on mnogo para za to. Sličan je kao ti. Zna da im je potreban, ako žele njegove usluge onda nek se ponašaju normalno, ako ne žele, naći će negde drugde mesto za sebe. Ljudi poput tebe i njega su prilično snalažljivi. Traži svoje mesto, radi, trudi se, ali ljudi su se nekako odvikli od njega i on to primećuje. Raduju se što je došao, ali u međuvremenu je mnogo sazreo, formirana je ličnost, nekada mi se čini kao da ga i ja iznova upoznajem.”
,,Imaš sada sve vreme ovog sveta za to.”
,,Pa, da, ali ne bih želela da ga ja upoznajem, već neka devojka sa kojom može deliti život. Ne može čovek biti sam zauvek.” Nešto me je steglo u želucu. ,,Ne sećam se kada mi je zadnji put pričao o nekoj devojci.”
,,Koliko vidim, on je pametan i lep momak, sigurna sam da bi mnoge devojke želele da budu s njim.”
Nasmejala se. ,,Lepota mu je uvek išla na ruku. I, koliko znam, nije toliko loš da ga neko ne bi trpeo, ali ne znam zašto onda nema nikoga.”
,,To je jedan od problema današnjeg društva – ljudi kojima ništa ne fali su sami. Ne znam kude idu ti samci.”
,,Kuda ti i Vuk – sede gde su i čekaju.”
***
Vuk je sedeo u maloj kancelariji koju su mu privremeno dodelili dok boravi u stanici. Otvorio je širom prozore i seo u nisku, kancelarijsku stolicu.
Začulo se kucanje i trenutak kasnije kroz vrata je promolio glavu njemu prilično poznat čovek.
Nasmejao se. ,,Ja sam, upadaj.”
,,U, brate, čak su te ovde smestili.”
,,Po važnosti”, nasmejao se Vuk i ustao da pozdravi Sašu, njegovog prijatelja iz detinjstva koji već godinama radi kao policajac. Uvek je isti – mladalačko lice i okrugle naočare na špicastom nosu.
,,Hajde na pauzu, imaš i ti dušu.”
,,Sad je pauza?”
,,Da, znaš li uopšte koliko su sati?”
,,Zamajao sam se. Hajmo.”
Saša ga je nutkao cigarama, kako je znao da Vuk ne puši. Slegnuo je ramenima i zapalio jednu. ,,Je l’ dolaziš večeras?”
,,Naravno, obećao sam ti.”
,,Maja kaže da sam kao dete, ali taj kafić mi je bio san otkad sam bio klinac. Veruj mi, poludeću ako malo ne izađem iz rutine.”
,,Zaposlio si konobare?”
,,I konobare i šankera. Nemam vremena da radim, samo nešto za moju dušu.”
Vuk ga je donekle čuo, ali mi je nešto drugo okupiralo pažnju. Višnja je izašla sa kafom u rukama. Ogrnula se sivim džemperom i zamišljenog gledala u policijske automobile parkirane pored stanice.
,,Kad smo bili juče kod Majinih, kaže mi njen ćale…” Zastao je i pogledao u Vuka, pa preusmerio pogled u smeru gde je odlutala njegova pažnja. ,,A to ti gledaš”, nasmejao se.
Vuk se okrenuo ka njemu. ,,Hm?”
,,U psihologicu si se zagledao.”
,,Da, upoznao sam je skoro.”
,,Pa, ona je stalno s tvojom kevom, često ih viđam zajedno.”
,,Mhm. Nju sam pozvao večeras sa mnom u tvoj bar.”
,,Opa, nju?” Vuk je klimnuo. ,,Nije ti to preporučljivo.”
,,Što?”
Slegnuo je ramenima. ,,Opasna ženska. Ja se s njom ne bih kačio.”
,,Pa ti si i oženjen.”
,,Ma ne mislim u tom smislu, za inače kažem. Prema meni je uvek bila okej.”
,,Pa onda?”
,,Specifična je. Nekoliko njih se nije dobro provelo kad joj se nabacivalo. Onog Mladena Čvarka i dan danas zajebavamo kako ga je o’ladila.” Zavrteo je glavom. ,,Nekad joj se obraćaju kao da joj vređaju inteligenciju, pa ih ona postavi na svoje mesto. Znaš, misle da su frajeri u uniformama pred kojima padaju sve ženske, ne shvataju da im se smeju iza leđa. Treba biti čovek, kakvu god uniformu nosiš. I ona je doktor valjda, pa sa svima nama komunicira normalno, dok je ne isprovociraju, naravno. Čudna je malo. S onim našim psihologom Milojem stalno nešto priča o bolestima, pričaju nešto o specijalnoj bolnici, Bog ti sam zna.” Slegnuo je ramenima. ,,Ali lepa ženska, pošteno. Kažu i da je dobar čovek, samo deluje tako nepristupačno. Inspektor Dalibor se okumio s njom, krstila mu je sina. Sumnjam ja da je toliko loša, samo pričaju da je veštica.”
,,Kad ne mogu da pričaju a njom kako hoće odmah je veštica.”
,,Pa, tako nekako. Eto, zanima me da li će doći večeras s tobom. Imate piće od mene.”
,,Nešto mi govori da hoće.”
Zavrteo je glavom. ,,S tom ženom nikad nisi načisto.”
