4. poglavlje
Kada budeš hteo noć
Da te uzme – vodi me
Tama izda velegrad
Dok spava zavedi me.
Crno srce, 2019 – Senidah
Noć je opasna, izazovna i lekovita.
U njoj se svaki šum čuje jače, svaki zvuk izaziva trzaj, svaka se molitva utka u vazduh. Noću smo ranjivi i ogoljeni, čak i kada smo obučeni. Noć budi naše slabosti i strahove, izvlači želje iz skrivenih odaja uma, da bismo, u bunilu sna, osetili sladak ukus mašte.
U kasnoj jesenjoj noći dvoje stranaca nisu progovarali, iako su uvek imali šta da kažu. Nisu mogli – srce im se popelo u grlo.
– Višnja –
Vuk i ja smo sedeli jedno pored drugog na kauču, praveći se da nam je pažnju privukla serija koju smo prvi put videli. Zapravo smo proučavali jedno drugo u prostoru koji je stvarala tišina. Osećala sam njegov pogled na sebi. Kada sam pokušala da uhvatim taj sekund u kom me gleda, oči su mu već skrenule ka televizoru.
„Hoćeš da popiješ još nešto?“, pitao je.
Odmahnula sam glavom. „Taman će i ovo malo proći dok sedimo, pa mogu da vozim.“
„Ne bi valjda tebi kaznu napisali?“
Nasmejala sam se. „Kako drugačije da mi se osvete za sve moje sarkastične komentare. To im je jedina prilika da demonstriraju silu.“
„Ja ću onda još jedno pivo.“
„Rođendan ti je, samo napred.“
Ustao je i otišao u kuhinju. Kroz nekoliko trenutaka ugledala sam ga kako se vraća i seda pored mene.
„Prestani.“
„Šta?“, zbunjeno sam pitala.
„Da me tako proučavaš.“
„Ne proučavam te.“
„Možda nisi svesna, ali kao da radiš celokupan skener. Posmatrao sam te i danas – čutiš i promatraš. Čini mi se kao da pogledom skineš sve slojeve sa čoveka i gledaš ga direktno u dušu.“
Naborala sam nos. „Jezivo.“
Nasmejao se. „Ti si jeziva, ja samo primećujem.“
„Što onda sediš sa mnom sada ako se plašiš?“
„Nisam rekao da se plašim.“
„Je l’ onaj bar u koji si me zvao zapravo Sašin?“
„Da, bilo je otvaranje juče.“
„Rekli su mi danas. Moraću da svratim neki put.“
Pogledao me je ispod oka.
„Ništa lično – to što nisam došla.“
„Ti si i rekla da ne obećavaš da ćeš doći.“
„Previše dobro znam sebe.“
Podigla sam noge na kauč i uzela daljinski. „Dosadno je ovo, mogu da prebacim?“
Klimnuo je. Činilo mi se kao da želi nešto da kaže, ali je odustao. Nisam ni htela da produbljujem razgovor u tom smeru, pa sam našla neki iole zanimljiv film.
Ipak, dodala sam: „Ali mi prija da sedim sada s tobom.“
„I meni. Činiš se kao… samotnjak.“
„Može se reći, zavisi malo i od raspoloženja. Nekada mogu biti najveselija osoba koju znaš, nekada se povučem i ne mogu ni sa kim da komuniciram. Ne forsiram se na nešto što mi ne prija.“
„Ne forsiraš sebe da trenutno budeš ovde?“
„Jok“, slegnula sam ramenima.
„Drago mi je što to čujem.“
Ponovo smo se zagledali u ekran, ali sam nekoliko puta osetila njegov pogled na sebi.
Trgnula sam se kad je vrhovima prstiju, gotovo neprimetno, prešao preko mog kolena.
Srce mi je na trenutak preskočilo otkucaj. Vazduh između nas postao je gust, težak. Kao da to nije ni primetio – gledao je film, nastavljajući da prstima prelazi po mom kolenu.
Pravila sam se da to ne osećam, iako mi je svaka misao stala u tom dodiru. Progutala sam knedlu, pokušavajući da zadržim pogled na ekranu, ali sam ga, nevoljno, spustila na njegove ruke.
Film je išao dalje, a ja sam shvatila da više ne čujem ni dijalog ni muziku.
Ćutali smo. Tišina je sama radila dovoljno. Pokušala sam da se setim kada sam poslednji put sa nekim ovako sedela. Prošlo je mnogo vremena otkad sam imala nekog. Navikla sam da brinem samo o sebi, imam svoje navike, organizovala sam život kako meni odgovara. Kako bih uopšte funkcionisala sa nekim? I zašto mi se ta misao javlja dok Vuk, o kome skoro ništa ne znam, a koji je Dubravkin sin, sedi pored mene? A možda je ovako i dovoljno. Sve osim ovoga teralo bi me da dopustim nekome da se više približi, da uđe u moj prostor, u moj život, i da sazna sve o meni… baš sve.
***
-Pisac-
Vuk je sedeo u kancelariji i listao dnevnik koji mu je stigao poštom.
Istina nije ono što mislite da jeste. – ponovo je pročitao poruku.
Otvorio je prvu stranicu i počeo da čita neuredan rukopis, linije krive, reči nagurane, ponekad isprekidane crtama i strelicama:
Plašim se. Svuda su oko mene i gledaju me stalno. Žele da me se reše. Hoće da mi uzmu sve i da ostanem bez ičega.
Neki čovek stalno ide za mnom → prate svaki moj korak → sve šalju u Beograd. Policija je svuda. Čujem ih šapuću. Čujem ih stalno. Prisluškuju me.
Ne znam gde da pobegnem. Ne mogu da spavam. Mislim da hoće da me unište. Da ne ostane ništa od mene. Majka zna, ali neće da prizna. Otac ćuti. Brat se smeje, ali smeh je lažan.
Plašim se. Plašim se strašno. Nešto će se desiti. Znam da hoće.
Vuk je zadrhtao dok je prelazio prstima preko stranice. Olovka mu je ispala iz ruke i kotrljala se po podu, udarivši u stolicu. Srce mu je ubrzano kucalo.
„Jebote…“, prošaputao je.
Ukucao je na internetu: Marko Belićanin.
Ekran se odmah zatrpao naslovima:
Tragedija u niškoj uglednoj porodici: majka ubila sina
Porodica Belićanin zavijena u crno
Čuli su se samo vrisci, znali smo da s momkom nešto nije u redu
Navodno mu je dijagnostikovana shizofrenija pre incidenta
Vuk je osetio težinu svega što je čitao.
U kancelariju je ušao Saša. Vuk je prebacio preko dnevnika njegov notes i pozdravio Sašu.
„Zašto uvek zaboraviš pauzu?“
Vuk je slegnuo ramenima. „Ne zaboravim, nego uvek radim nešto. Pio sam kafu malopre.“
„Još jedna?“
„Može čaj. Stvarno ne mogu više kafu“, reko je, ustajući.
„Tvoja koleginica psiholog može lonac kafe da popije. Kad god je ponudim, ne odbija. Možda zato uvek ima energije da priča. Mislim da se advokatima okreće u želucu kad je vide.“
„Upečatljiva pojava, najblaže rečeno“, reče Vuk. Podigao je pogled ka prozoru; jesenji vetar razneo je nekoliko opalih listova preko parkinga, senke stabala igrale su se po zidovima kancelarije. Tmurna svetlost činila je prostoriju još skučenijom. Otvorio je prozor i udahnuo svež vazduh.
„Ovaj… Je l’ znaš kakav je to poznat slučaj Marka Belićanina bio?“
„Belićanin… ah, sin onog investitora. Firma Prestige Capital Group. Vodi je Vladislav Belićanin sa dva sina… Zapravo s jednim. Ovaj Marko… pa, mrtav je. Počeo je da ludi malo po malo. Kažu da je bio shizofren. Govorio je kako ga prate, prisluškuju… Odbijao je hospitalizaciju. Policija je zvala, a te večeri napao majku nožem, tvrdio da hoće da ga ubiju. Ona ga je ubila u samoodbrani.“
„Gospode… Ona je sad u zatvoru?“
„Jeste, već nekoliko godina.“
„Interesuje me taj slučaj. Može li da se uzmu izveštaji?“
„Pitaću Dalibora, pa ću ti doneti. Tu je sve. Mada nije to toliko zanimljivo kao što misliš. To se dešava, ali je slučaj digao prašinu zbog ugledne porodice. Na kraju krajeva…“, glavom je pokazao na automobil koji se parkirao ispred stanice, „koleginica je tada bila na specijalizaciji. I ona se seća svega.“
Vuk je podigao pogled i ugledao Višnju kako izlazi iz auta, u dugom kaputu. Vetar je igrao njenom kosom. Jedan papir joj je izleteo iz kese, ali je ona spretno uhvatila sve u ruke. Pogledi su im se sreli; na trenutak je zastao, paralizovan, a zatim klimnuo u znak pozdrava. Ona je uzvratila i ušla u stanicu.
Setio se njenog mirisa koji je ispunio sobu, njene blizine koja ga je mamila i tih skromnih dva sata koja su proveli zajedno. Bila je nepredvidiva; u jednom trenutku mu se činilo da žudi za njim koliko i on za njom, u drugom da se plaši, u trećem da je nezainteresovana. Ta žena mu je okupirala misli većinu dana. Dubravka je obožava, stalno priča o njoj. Pomisao da je čest gost u njihovoj kući terala ga je da razmisli da li zaista želi da se brzo odseli iz roditeljske kuće.
***
Višnja je sedela u kancelariji i pregledala nove spise. Navika joj je bila da svaki slučaj dobro upozna pre nego što se u bilo šta upusti. Olovka joj je klizila po papiru, prsti su joj lagano tapkali po stolu dok je mislila o dokumentima.
Začula je kucanje i podigla pogled.
„Napred.“ Duboko je udahnula. „Vuče, zdravo“, tiho je rekla.
„Ćao, Višnja. Mogu da uđem?“
„Uđi, ali neću moći dugo, Dalibor me je zvao za neke konsultacije.“
Seo je preko puta nje, spustivši dnevnik na sto. „Imaš dobar ukus – sviđa mi se parfem“, rekao je.
„Drago mi je da sam pogodila“, rekla je, kratko se smeškajući.
„Višnja… treba mi tvoja pomoć.“
Ispravila se u stolici. „Reci.“
Gurnuo je dnevnik ka njoj preko stola. „Stigao mi je prekjuče. Ne znam ko ga je poslao.“
Otvorila je prvi list, dok joj je pogled prelazio preko po neravnom i haotičnom rukopisu. Strelice, nasumične crtice, ponavljanje reči… sve je ličilo na haos uma. Pogledala je Vuka.
„Marko Belićanin.“
Vuk je klimnuo. „Rekli su mi da si bila specijalizantkinja kada su ga doveli u bolnicu. Kažu da je bio shizofren.“
„Kao što vidiš po dnevniku – paranoidna shizofrenija.“ Njeno lice je ostalo mirno, ali prsti su joj lagano stegnuli olovku.
Klimnuo je, pogled mu se zaustavio na crticama u dnevniku. „Znam da je ubio majku, da su hteli da ga hospitalizuju, da su vlasnici kompanije…“
„Slučaj je zatvoren“, presekla ga je.
„Znam, ali… ko bi mi poslao ovaj dnevnik i zašto? Neko ko zna čime se bavim, ali što?“
Slegnula je ramenima, dok joj je pogled klizio po stolu. „Desi se to nekada. Šalju stare spise, zovu, traže da kopa po starim slučajevima… sve džabe. Nikad se ništa nije našlo, a porodici se nanosi samo zlo. Batali.“
„Šta ako se dešava nešto?“
„Batali“, ponovila je oštrije.
„Ti si psiholog…“
„Jesam i sećam se toga. Imao je dijagnozu paranoidne shizofrenije. Sada je mrtav. I mrtve treba ostaviti na miru – a Boga mi i shizofrene.“
Prešla je rukom preko dnevnika, zadržala se na haotičnim rečenicama.
„Višnja…“
„Rekla sam ti da imam posla!“ Pogled joj je bio drugačiji nego sinoć – hladniji, oprezniji. Fiksirala ga je kao da ga ispituje.
Klimnuo je. „Jesi li dobro? Deluješ nervozno.“
„Dobro sam, hvala. Sad moram da radim.“
Vuk je posmatrao kako Višnja ponovo uranja u spise. Njeno tapkanje po stolu je postalo ritmično, ali očima je pratila svaki znak. Njena pažnja je bila oštra, njena prisutnost magnetična.
On je duboko udahnuo i uzeo dnevnik koji mu je višnja vratila. Nešto u svemu tome nije mu se slagalo.
Iz prozora je jesenji vetar nosio opalo lišće, senke stabala igrale su po podu. Miris kafe je ispunjavao prostoriju, mešajući se sa mirisom papira i Višnjinog neodoljivog parfema.
Vuk je pogledao njeno lice. Oči su joj bile fokusirane, ali u njima se skrivala sumnja i oprez. Iza tog pogleda krilo se više nego što je rekla. Sumnja mu nije dala mira – da je istina možda i mračnija nego što misle.
