3. poglavlje
Pa mi opet oči veži
Prevezi žednu preko sećanja
Da menja lice, kô nebo ptice
To ljubav, to ljubav zna.
-Beli svemir, Senidah (2022)
Vuk je sedeo za najlepšim stolom koji je Saša rezervisao samo za njega i Višnju. Posmatrao je Sašu kako uzbuđeno kruži između gostiju. Pomislio je da su mu sada sve oprostili čak i oni koji ga u uniformi baš i ne vole.
,,Ej, ti! Nije ti to tata kupio. Šta imate da raspravljate – raspravite napolju!”, viknuo je na momka koji je lupio kriglom o sto dok se raspravljao s momcima koji su sedeli sa njim.
Jednom pandur – uvek pandur, pomislio je Vuk.
Okrenuo se ka vratima, pogledom tražeći crvenokosu priliku, ali nigde nije video Višnju.
,,Nema ti je koleginica”, dobaci mu Saša.
,,Verovatno će uskoro naići.”
Naručio je još jedno pivo.
Ne zna koliko je sati bilo kada je ponovo pogledao u vrata, izbegavao je da gleda na sat. Sve dok Saša nije rekao: ,,Pola dvanaest je. Nema ništa od toga.”
,,Zatvaraš?”
,,Uskoro.”
,,Okej, ostaću još malo.”
Bilo je neizbežno da pomisli kako se Višnja neće pojaviti. Nikada zbog jedne žene nije bio ovako isfrustriran. I ranije su ga odbijale. Voleo je, nije mu bilo uzvraćeno – i jednostavno bi krenuo dalje. Ali ovde nije mogao. Možda zato što nije navikao da gubi, a možda zato što je u vezi nje osećao nešto što nije smeo da propusti.
On se trudio da mu prilika ne izmakne, ali ona mu nije olakšavala. Uporno je bežala, skrivala se iza sarkazma i hladnog izraza, a on je bio uveren da se ispod toga krije žena koja očajnički želi da je neko voli. Ili je sve to samo umislio? Možda joj je prijalo društvo one večeri i ništa više. Možda želi da ostane na distanci zbog Dubravke.
Ipak, ništa od toga mu nije ličilo na Višnju. Ona je bila riznica tajni. Možda su na to panduri mislili kada su govorili da je „jeziva“. On bi pre rekao – tajanstvena. Mada, možda su i panduri bili u pravu.
,,Brate”, pozvao ga je Saša. Vuk se trgnuo podigavši pogled sa pića. ,,Srećan rođendan. Badžo, daj još jedno pivo za našeg druga na račun kuće!”
Vuk se nasmejao. ,,Hvala ti. Kako znaš da mi je rođendan?”
,,Stiglo mi je obaveštenje na Fejsu.”
,,Fer.”
Dvanaest i četvrt.
Sat posle ponoći.
,,Hajde da zatvaramo…”
Višnja se nije pojavila.
Je li sedela sama u stanu? Možda je našla bolje društvo. Ili je, negde u tišini, sama sebi bila sudija, porota i dželat.
U kući su svi već spavali. Otvorio je frižider i uzeo pivo, svestan da će uskoro morati da potraži stan. Roditelji su ga se uželeli i ovde je imao sav komfor, ali bio je naviknut na svoju rutinu i privatnost. Voleo ih je, i želeo da im bude oslonac kad zatreba – možda je i to bio razlog povratka, iako je posao bio glavni.
Otplio je gutljaj piva, pa spustio pogled na paket na stolu. Na njemu – samo njegovo ime i adresa. Bez pošiljaoca.
Pocepao je papir i izvukao svesku A4 formata, ispisanu aljkavim rukopisom. Na prvoj strani stajalo je ime: Marko Belićanin.
Pročitao je nekoliko rečenica i zgroženo promrmljao: „Šta je ovo, koj kurac?“
Između stranica ispala je ceduljica. Podigao ju je i pročitao naglas: „Istina nije ono što mislite da jeste.“
Na trenutak mu se činilo da papir podrhtava pod prstima. „Šta je, bre, ovo?“
***
–Višnja–
,,Upozorili su me da će me neka veštica jebavati.”
,,Pogrešno su te informisali da bi se malo radovao.”
,,Jebi se.”
,,Ko zna kad si ti zadnji put a da nisi morao nekog nasilno da nateraš.”
U sobi za ispitivanje sedeli smo Dalibor, još jedna inspektorka i ja. Veštaci će dati svoj sud, ali bilo je jasno da preko puta mene sedi momak koji je silovao devojku i ne pokazuje ni trunku kajanja, iako je u potpunosti svestan šta je uradio.
,,Rekli su da opasno voliš da provociraš.”
,,Uža specijalnost. A nisu ti rekli da ćeš u zatvor?”
,,Videćemo.”
,,Ja sigurno hoću. Dalibore, idem.”
,,Već?”
,,Videla sam dovoljno.”
,,Kako kažeš.”
Izašla sam napolje i halapljivo udahnula svež vazduh. Zavrtela sam glavom, pitajući se iznova kakav se predator može kriti u čoveku. Očekuje se da s vremenom oguglam na sve što sam videla. Nisam ista kao pre, naravno. Ali neke slike se nikada ne brišu. Neki razgovori ostaju zauvek urezani. Neke oči prate te do kraja života.
„Oho, tu si?“
Nisam morala da se okrenem da bih prepoznala Dubravkin glas.
„Da, upravo krećem kući.“
„E, nemoj kući. Hajde kod nas.“
O, ne. Ta ideja mi se nimalo nije dopala. Sinoć sam se obukla, sela pred ogledalo da se našminkam… a onda ustala, svukla se, navukla pidžamu i zaključala vrata, kao da sama sebe sprečavam da izađem. Ne znam da li me je Vuk čekao. Verovatno jeste. Ja nisam otišla. Raspravljala sam se sa sobom pola sata, a onda zaspala.
„Dubravka, mislila sam da odmorim…“
„Nećemo te terati da radiš.“ Nasmejala sam se njenoj upornosti. „Vuku je rođendan. Svrati na tortu. Družićemo se malo. Sigurna sam da bi mu bilo drago. Dolazi i moja sestra sa decom. Oni su malo… čudni. Znaš, Vuk ih ne podnosi. Godinama je živeo u istom gradu s njima u Americi, a jedva da ih je par puta posetio. Biće zanimljivo gledati mu facu.“
„I tebi ne smeta, iako ti je sestra?“
Slegnula je ramenima. „Navikla sam. Kasno su dobili prvog sina, pa su ga razmazili i napravili kilavo dete od njega. Oprosti, Bože, ali stvarno jesu uvrnuti.“
Sve mi je to pričala dok me je vukla za ruku ka kolima, i postalo mi je jasno da nemam šanse da izbegnem rođendan.
Slagala sam da moram da kupim kremu, pa smo svratile u drogeriju. Nisam želela da odem praznih ruku, pa sam krišom, uz kremu, ubacila i parfem koji mi je mirisao neobično lepo.
Kada smo se parkirale u dvorištu, srce mi je tuklo kao ludo.
„Jao, oni su već stigli!“, nasmejala se Dubravka, ugledavši BMW parkiran na mestu gde se ja obično parkiram. „Veselo. Hajmo, dušo. Mislim da će doći i Anamarija i Stefan. Vuku znači što je i Stefan tu.“
„Mislim da se i on i Stefan osećaju kao došljaci u sopstvenoj zemlji.“
„Da. Stefan kaže da mu je baš bilo teško. A Vuku prija što ima s kim da priča o tome. Kad sam upoznala Stefana, nisam imala pojma da ga Vuk zna. Dolazio je kod nas jer mu je kuma bila u bolnici zbog postporođajne depresije.“
„Tako je upoznao Anamariju?“
„Znali su se od ranije. Bila je to malo komplikovana situacija, ali eto… ljubav ništa ne može da zaustavi.“
Čim smo se popele na nisku terasu, ugledala sam Vuka kako grli neku nižu ženu kovrdžave kose i smeje se.
„Jao, Slađa! Naša komšinica, jedva je čekala da ga vidi!“
„Je l’ ona drži onaj dragstor na ćošku?“, pitala sam.
Dubravka klimnu. „Da, baš ona.“
„Jao, majku ti tvoju, koliko si mali bio kad si se rodio. Kao žapče. A vidi ga sad!“
Nasmejala sam se Slađinoj opasci, i to je očigledno privuklo Vukovu pažnju. I dalje je držao Slađu oko ramena, ali me gledao radoznalo. Spustila sam glavu, pitajući se da li je dolazak bila dobra ideja.
„Evo i nas”, reče Dubravka. ,,Vi ste svi već stigli.“
„Pa mi kad bismo čekali vas pametne da završite posao, nikad tortu ne bismo jeli!“, smejala se Slađa.
„Pozvala sam i Višnju. Bila sam sigurna da će ti biti drago.”
„Naravno.“ Vukov osmeh bio je nedokučiv, kao da može celu da me vidi. Lice. Telo. Kožu. Mišiće. Kosti. Do samog srca. Progutala sam knedlu.
„Srećan rođendan.“ Skupila sam snagu da se nasmešim i pružila mu ukrasnu kesu. „Nadam se da će ti se svideti. Birala sam na brzinu.“
„Gle ti nju, dok sam se ja okrenula ona je nešto prošvercovala“, Dubravka zavrtela glavom, a ja sam slegnula ramenima.
Vuk me je i dalje posmatrao onim neodređenim pogledom, kao da testira granice. To je bilo novo za mene.
„Hvala, Višnja,“ nasmešio se. „Drago mi je što si došla.“
Izvukao je stolicu do sebe i pokazao mi da sednem.
Preko puta nas ćutali su mladić i devojka – Dubravkini sestrić i sestričina. Ona, crne duge kose, lepa i ozbiljna, sa cigaretom među prstima; on, sa kosom do ramena koju je, činilo mi se, stilizovao češće nego ja. Devojka me je otvoreno posmatrala. Nasmešila sam se – neka misli da proučava ona mene, a ne obrnuto.
Vuk je iskoristio trenutak dok se Dubravka pozdravljala sa sestrom i nagnuo se ka meni. „Ovome se nisam nadao.“
„Ni ja,“ priznala sam.
„Sinoć nisi došla.“
„Rekla sam da ništa ne obećavam.“
„Istina.“ Nije delovao ljut. Pre radoznalo, i – tipično za njega – provokatorski. „Frustrira me to. I ujedno me privlači.“
„Šta?“
„Što ne znam šta sledeće da očekujem od tebe.“
„Ne radim to namerno, veruj mi.“
„Onda se neko odozgo opasno igra sa mnom.“
„To ti je bolje nego da se ja igram s tobom.“
Podigao je obrvu. Ja sam slegnula ramenima. Hteo je nešto da kaže, ali naišli su Anamarija i Stefan, pa je ustao da ih pozdravi.
Kasnije, kada su Dubravkini rođaci otišli, ostalo je društvo koje sam već poznavala. Ćaskala sam sa Anamarijom i Stefanom i pijuckala piće koje mi je Vuk sipao.
„Stefane, svi tvoji su prošli testiranje. Prilično zadovoljavajuće,“ rekla sam.
„Stvarno?“, nagnuo se preko Anamarijinog ramena. Klimnula sam. ,,Sjajno”, rekao je veselo i sočno poljubio Anamariju u obraz.
„Šta sam propustio?“, ubacio se Vuk.
„Stefan šalje kandidate za letačku školu kod mene u NeuroVitas na procenu,“ objasnila sam.
„Inače moraju na lekarski pregled, ali ovako imam sigurniju varijantu”, dodao je Stefan.
„Stefane, hvala ti na ponudi da radim kod vas, ali stvarno nemam vremena. Najbolje je da ih šalješ kod mene na kliniku.“
„Razumem. Sve okej. Anamarija je pitala neku njenu koleginicu iz bolnice i ona je pristala.“
,,Odlično”, rekla sam.
Dubravka je sela pored mene i namignula. Vuk se javio iza mojih leđa: „Dubravka, kako si mogla ovo da mi uradiš?“
„Nisam ih ja pozvala, sami su se pozvali,“ slegla je ramenima.
„Zašto misle da su veoma poželjni gosti?“
Nasmejala sam se. „Znači imaš nivoe poželjnih gostiju?“
„Normalno.“
„Sad se brinem gde sam ja.“
Pogledao me ispod oka. „Ti? Veoma poželjan.”
„Tipičan Balkanac koji ne voli rodbinu,“ smejala se Anamarija.
„Nije istina! Obožavam ih sve. Ali ovi… ovi su ludi. Ti si psihijatar a Višnja psiholog i ne primećujete?”
„Ne radimo trenutno“, odgovorila je i nazdravila mi pićem.
„I Stefan zna. Upoznao ga je kad sam bio s njim u restoranu prvi i poslednji put. Čak je i konkurisao za neku školu sličnu kao Stefan, pa ga nisu primili. Pitam se što.”
„Ne donosim sud na osnovu jedne stvari”, slegnuo je Stefan.
„Kako diplomatski”, zakolutao je očima.
Dubravka se nasmejala. „Ti ih ne voliš još od detinjstva.“
„A što?“, pitala sam.
„Išli smo kod Dubravkine majke na selo. Ja sam bio sam, a oni dvoje sa tetkom. Dubravka i ćale su radili”, rekao je Vuk. „Igrao sam Super Marija na džojstiku, Aleksa me pitao gde je baba Mira. Ja rekao da je otišla da zakolje kokošku. I debil je počeo da plače.“
Zagrcnula sam se od smeha. Dubravka me potapšala po leđima.
„Baš si mu to tako rekao?“
„Kako drugačije? Obožavao sam njenu domaću supu i znao sam da zbog toga mora da strada neka koka. Lanac ishrane, jebiga. Imali smo deset godina, do tad je trebalo da zna odakle dolazi meso koje jede pa makar rastao na Marsu, a ne u Americi. Otrčao je kod tetke i žalio se kako ga plašim i pričam grozne stvari i kako neće moći da spava. Moron!“
„I?“, pitala je Anamarija.
„Ništa. Tetka je vikala na mene. Ja se spakovao i uveče uhvatio prvi bus za Niš. Nikad pre nisam sam putovao. Baba je umrla od brige dok joj nisu javili da sam zapravo zbrisao kući.“
Dubravka se držala za čelo i smejala se. ,,Ali kako je bio smešan. Onako mali, ranac je bio veći od njega i stoji na pragu i dere se ‘Neću da sedim tamo i da viču na mene, neću! Pešice bih doš’o da nije došao autobus.’ ”
Umirala sam od smeha. „I ti se i dalje sećaš toga?“, pitala sam Vuka.
„Normalno!“
Ostali smo do kasno, smejali se i ćaskali. Prijala mi je ta opuštenost. Osećala sam se dobro došlo, kao i uvek u Dubravkinoj kući, samo je sada situacija bila malo drugačija.
Pomagala sam Dubravki i Vuku da pospreme. Ili sam tražila izgovor da ostanem.
Pokupila sam kartonske tanjiriće od torte i ubacila ih u kantu za smeće.
„Je l’ si za još jedno piće?“ – začula sam iza sebe.
Okrenula sam se i, naravno, Vuk je stajao preblizu. Toliko blizu da sam osetila miris njegovog parfema pomešan sa pivom i duvanom.
„Ne, kasno je… išla bih kući.“
Dubravka se nasmejala sa vrata: „Vas dvoje slobodno ostanite. Ja moram da spavam, sutra radim.“ Mahnula nam je i nestala uz stepenice.
„Zašto je ona ovolika hladovina po pitanju svega?“, pitala sam.
„Zato što je takva…“ promrmljao je. „To je Dubravka.“
Spustio je ruku na naslon stolice pored mene, pa se nagnuo bliže. „Dakle?“ Njegov glas bio je tih, gotovo zavodnički.
Izdahnula sam, osećajući kako mi telo reaguje brže od razuma. „Okej. Ali samo jedno.“
„Samo jedno?“, ponovio je, a u očima mu se pojavio onaj osmeh koji ne obećava ništa mirno.
