Draginja je zastala pred pragom trošne kuće, a zatim ušla unutra sa teškom mukom. Muka nije bila njena, ali ju je ona osećala kao tvrdi samar na leđima koji joj žulja svaku kost. Po prvi put se iz sela vratila kada je mesec već bio visoko, i znala je da će je to odati. Škripanje dasaka trošnog kreveta iz susedne sobe govorilo joj je da je majka još uvek bila budna.
– Treba li ti šta, majko? Okasnih danas. – pokušala je da sakrije muku u svom glasu.
– `Leba i vode imam, šta mi više treba? – začu se Velinkin hrapavi starački glas iza zida. – Otkud se to ovoliko zadrža?
Draginja je ćutala stojeći u mraku. Stisla je usne čvrsto, ali one ipak progovoriše mimo njene volje:
– Potrajalo je.
Još je osećala kako je svaka pukotina na koži dlanova peče i bridi. Protrlja ruke, ali to izazva još oštriji bol.
– Jesi sve obavila kako treba? – upita starica glasom u kome nije bilo prostora za odričan odgovor.
Draginja je oklevala, a onda napuklim glasom rekla:
– Jesam, majko.
No, majka je već osetila tu pukotinu i dobaci iz sobe:
– `Ajde sredi se, pa da mi pričaš.
U glasu joj se naslućivalo nešto poput utehe, stvari koju Draginja odavno nije čula ne samo od nje već ni od koga iz okoline. Uteha u njihovom svetu prosto nije postojala.
Sve je naučila od majke. Kada su ostale bez muške glave, Velinka je počela da kupa pokojnike, pa je i Draginju izučila isto da radi. Nije bilo nekog izbora. A kući je trebao dinar. Nije to ni bio posao za koji su se otimali, pa su se stvari prirodno namestile. Ali su sa sobom ponele i neizbežni usud.
Draginja je letos uzela pedesetu, a nikoga sem majke nije imala. U ovom kraju se smrt poštovala više nego život. Neko je morao da bude taj koji će mrtve upriličiti za onaj svet. Bio je to ženski posao, mračan i težak, koji je brisao usput svaku nadu o udaji ili običnom životu. Draginja je rano shvatila da njene ruke, koje su naučile da sklapaju tuđe očne kapke novčićima i ispravljaju ukočene udove, nikada neće ljuljati kolevku. Ostala je usedelica, ali ne onakva kakvu selo sažaljeva iza tarabe uz kafu i rakiju. Bila je ona pred kojom se skidala kapa iz strahopoštovanja, ona pred kojom se ljudi uklanjaju kada kroči sokakom i krišom se krste dok Boga zazivaju. Bez nje niko nije mogao otići sa ovoga sveta kako je red.
Ušla je pognute glave u Velinkinu sobu i sela na klimavi tronožac pored njene postelje. Majčine oči ispratiše svaki njen pokret i crtu lica. Tražila je odgovor. Kao da je već znala sve.
###
– Nije se moglo skinuti nikako? – smrknu se Velinka.
– Nije majko! Trljala sam i trljala, ali što sam bila upornija, crnilo je sve više izbijalo! – stiskala je Draginja bolne šake među butinama, očekujući, u najblažu ruku, prekor i gunđanje kako ništa dobro ne ume uraditi, pa ni tako prost posao kupanja pokojnika. Zgrbila se na onom tronošcu kao crna ptica, podrhtavajući od nevidljivog samara koji je još uvek osećala na leđima.
– Svuda?
– Ne, samo oko usta! Bila su crna kao dudinje da je jeo! Virila sam unutra među zube, ničega poganoga bilo nije ali …
– … ali se crnilo opet iznova pojavljivalo! – dovrši polako Velinka gledajući negde kroz prozor u mrak. Draginja otvori usta u šoku i uspe da samo izgovori bez daha:
– Otkud znaš??
Velinka je duboko uzdahnula, ali u njenom uzdahu nije bilo ni ljutnje ni besa. Počela je polako da klima glavom, a onda se zagleda u tamni sanduk kod njenog uznožja.
– Pogan smo mi narod. – reče gorkim glasom, pa se maši za vrat. Zatim polako rukom izvuče iz nedara ključ od koga se nije nikada razdvajala, a koji je visio na pantljici oko njenog vrata. Za trenutak kao da je oklevala, a onda ga odlučno skide preko glave i pruži ćerki.
Draginja ovo nije očekivala i pogleda majku u neverici. Velinka joj samo klimnu glavom i spusti ključ u ispucali i crveni dlan koji se pred njom nesigurno ispruži. Izvađen iz toplih nedara, a bio je hladan kao grob, pa Draginju iznenada podiđe jeza celim telom
– Otključaj ga.
– Majko, šta ti je, nećeš valjda sada umirati?! – Draginja poskoči jer je znala da majka u tom sanduku drži svoju poslednju spremu, kada pođe na onaj svet, i on je vazda bio zaključan. Kada je šlog ostavio nepokretnu, tražila je da joj ga prenese tu da bi joj bio stalno na oku, pored uznožja.
– Neću, dete. Još nije vreme. Na ti ovo pa ga otključaj i daj mi iz njega limenu kutiju sa poklopcem. – reče Velinka pa se sa mukom pridiže malo višlje na jastuk.
Draginja je oprezno otključala sanduk i podigla teški poklopac. U nos joj udari miris lavande pomešane sa bosiljkom. Sada je prvi put u životu ugledala njegovu sadržinu. Na levoj strani je bila uredno složena majčina čista presvlaka i garderoba za susret sa Tvorcem, a desno jedno presavijeno ćebe i na njemu još jedan ćilim. Nov.
– Podigni taj ćilim malo i sa desne strane ima zavučena kutija. – davala je Velinka instrukcije, ali nije mogla sakriti nemir i podrhtavanje u glasu.
Ispod ćilima sa koga su šare curile u svim pravcima, dotakla je rukom metal. Leden isto kao i onaj ključ. U ruci joj se nađe siva kutija koju nikada do sada nije videla. Polako, skoro pobožno, donese je majci drhtavim rukama, plašeći se da je ne ispusti.
Kada je uzela kutiju u ruke, Velinka zažmuri na tren i osta tako neko vreme. Draginja je stajala kraj postelje, ne znajući da li majci treba pomoć ili samoća sa kutijom.
– Sedi. – reče joj majka blago kada je opet otvorila oči. Draginja posluša kao po komandi.
Velinka otvori kutiju uvežbanim pokretom, kao da je to radila svakodnevno, a Draginja je znala da nije tako. Ispod poklopca ukazala se požutela beležnica, uredno povezana crvenom vunicom, a pored nje su stajale tri kutijice, svaka druge boje. Povrh svega bili su su brojanica, grančica bosiljka i prost drveni krst, rukom rezbaren. Draginji se sve učini kao zagonetka čije će joj rešenje majka upravo protumačiti.
– Ja sam kriva. Trebalo je ranije da ti kažem. Mislila sam da još ne mora. – počela je, pa otpuhnu s mukom. – Znaš i sama, kada je tvoj otac umro, morala sam nas prehraniti nekako. Ovo malo bašte prosto nije bilo dovoljno. Nisam ja izabrala svoj poziv, on je izabrao mene. Ostala sam udova, jedina u selu, i stara pralja me pozva da joj pomažem, jer je već bila vremešna i slaba. Tako me je i obučila, pa mi prepustila posao i povukla se.- Velinka je na trenutak skrenula pogled ka svojim nepokretnim nogama, prekrivenim teškim vunenim ćebetom koje se godinama nije pomerilo.
– Da me šlog nije sasekao pre vremena, nikada ti sapun u ruke ne bih dala. Gledala bih te kako se udaješ, kako decu ljuljaš, kako ti ruke mirišu na hleb i mleko, a ne na smrt. Htela sam ti drugačiji vek, ali šta sam mogla? – glas joj odjednom postade tanak, skoro lomljiv.
– Ostasmo nas dve same, a ti mlada, neuka… Ko bi nas pogledao? Da nije bilo ovog zanata, obe bismo pod led otišle one prve zime. Morala sam da te naučim. Svaki put kad bi se ti vratila iz sela sa onim praznim očima, mene bi u grudima seklo. Ali dinar je dinar, a glad ne zna za strah.
Draginja oseti kako joj se grlo steže. Sve one propuštene prilike, svi oni momci koji su okretali glavu kada prođe, ne zato što je ružna, već zato što su joj ruke „obeležene“, sada su stajali u toj sobi kao nemi svedoci. Videla je majčinu nemoć i znala je da Velinka govori istinu – bio je to izbor između hleba i beznađa. Izabrale su hleb.
– Znam, majko.- jedva izusti Draginja. — Ne moraš se pravdati.
– Moram! – odsečno će starica, vraćajući onaj svoj čvrsti ton. – Moram, jer sad kad ja odem, ti ostaješ sama sa ovim. Uzmi ovu kutiju. To ti je jedini miraz koji sam mogla da ti ostavim.
– Slušaj… – reče zatim tiho, kao da govori više sebi nego njoj. – Nije to prljavština kakvu voda odnosi.
Draginja je ćutala.
– Prvi put kad sam je videla, mislila sam da nisam dobro oprala. Trljala sam dok mi koža s prstiju nije spala. – kratko se nasmeja bez radosti. – A ono se vraća.
Podigla je pogled ka Draginji.
– Pitala sam pralju. A posle sam i čula. Po selu. Ko je šta radio. Ko je stradao, a ko ostao. Sve se to priča, samo treba da slušaš.
Draginja stegnu šake.
– I… uvek isto?
– Uvek na istom mestu. – klimnu Velinka. – Jedan — usta. Pričalo se kako je svedočio, pa čoveka obesili. Drugi – šake. Tuđe uzeo, drugi platio. Treći – oči. Gledao, pa ćutao.
Zastade, pa položi dlan na kutiju.
– Godinama. Jedno po jedno. Slušaš, pa vidiš. Vidiš, pa upišeš.
Tišina se spusti među njih.
– Ljudi misle da se greh sakrije kad se zaćuti. – reče naposletku. – Al’ telo ne zna da ćuti.
Draginja nije znala da li ovo sanja ili se ovaj razgovor sa majkom zbilja odvija. Imala je hiljadu pitanja, ali nije znala koje je prvo.
– Ovu kutiju mi je dala stara pralja kada sam počela sama da radim. Nastavila sam njene upise. Sada upisuješ ti. A u ovim kutijicama imaš tri smese za pokrivanje crnila – za blago, srednje i najjače. Ne koristi se često pa ćeš ga imati vazda, i da predaš sledećoj. I da joj objasniš kako se koristi, kao što ću i ja tebi.
Velinka uze jednu od kutijica, onu najsvetliju. Nije je odmah otvorila.
– Ne maže se to kako ti padne na pamet. – reče. – I ne maže se svuda.
Palcem pređe preko poklopca, kao da ga meri.
– Prvo pogledaš gde je izbilo. Ako stoji — ne diraš. Ako krene da se širi… onda ga smiriš.
Podiže pogled ka Draginji.
– Samo preko toga mesta. Tanko. Da se jedva vidi.
Otvorila je kutijicu. Unutra gusta, bleda smesa, bez mirisa.
– Ovo za blaže. – pomeri je u stranu. – Ovo za srednje.
Zadrža se na trećoj.
– A ovo… špajzvajs … – zastade – to retko ide.
Draginja proguta knedlu.
– Kad?
Velinka zatvori kutijicu.
– Kad ne možeš da ga zaustaviš.
Tišina se mogla seći nožem.
– Ne skida ga. – dodade. – Samo ga drži gde jeste.
Draginja obori pogled ka svojim rukama.
– A ako ni to ne pomogne?
Velinka je pogleda dugo. Predugo.
– Onda ga zatvaraš takvog. Takvima se ne pomaže.
Zatvori kutiju.
– Nisu svi za čist sanduk.
###
Draginja je te noći dugo ležala u mraku, a san joj nije dolazio na oči, uprkos umoru. Večerašnji razgovor sa majkom ju je toliko iscrpeo i uveo u neki novi, još tamniji svet njene duše i njenog zanata. Šake su joj i dalje bridele od ribanja, ali bol više nije bio oštar nego dubok i tup, kao koren koji se hvata za kosti i postaje deo nje same. U glavi je vraćala sliku pokojnika sa crnim ustima. On je postao njen prvi zapis. Više nikada kroz selo neće prolaziti kao što je i do sada. Slušaće svaku reč, svaku klevetu i laž i tačno će znati gde će na kom telu, kada dođe vreme, izbiti trag. Samar na Draginjinim leđima nije nestao, ali je ona te noći konačno prestala da se odupire njegovoj težini.
