Sećam se njegovog malenog lica. Prvi put kada sam ga ugledala, izneli su ga umotanog u belo platno, toliko malog da su ga dve ruke mogle celog obuhvatiti. Podigli su ga uvis, da podele radost s mekim suncem koje nas je tog dana sve blago milovalo. Kako sam ga samo posmatrala svakog dana! Jutrom su ga iznosili po malo i stvarno se videlo po njemu da svakim danom baš lepo napreduje. Najpre su mu ojačale ručice, pa vrat, i uskoro je počeo da se smeje. Po njemu sam pratila protok vremena, po njegovim gugutanjima merila trenutke, po svitanjima merila dane i nedelje. Senke su se produžavale i skraćivale, a on je rastao kao iz vode. Mati je često znala da mu raširi prostirku tu blizu mene na mekoj travi kada je počeo da sedi i puzi, i često bi se zagledao u mene, smejući se nečemu što samo on vidi. No, nije to uvek bilo tako. Nekada bi, posebno otkako je osetio da može dalje nego što mu majka dopušta, tvrdoglavo i uporno znao da otpuzi daleko od mene, iako ga je majčino budno oko stalno meni vraćalo.
Bila sam ponosna kada se uspravio prvi put držeći se baš za mene. Zatim njegovo iznenađeno lice, obasjano saznanjem nove veštine, a potom i prvi nesigurni koraci koji su usledili. Kroz njegove mekane i tople dlanove osećala sam snagu mladog života koji kroz njega struji kao bujica. Njegova mladost se prelivala na mene i moji životni sokovi su strujali brže i terali i mene da ga pratim.
Dvorište je najednom postalo tesno za svet koji se pružao iza plota i koji je želeo da istraži. Nekada je bilo smešno, a nekada tužno kada bi pao na nesigurnim nogama i udario u dreku.
– Mama! Mama! – bile su reči koje su isprva stalno odzvanjale avlijom. Sve ostale reči su došle malo kasnije, dozivao je i tatu i sve ostale ukućane i tada ga niko nije mogao zaustaviti.
Rastao je moj mali dečak takvom brzinom, i moje srce je raslo zajedno sa njegovim. Loše vreme i zime nisu mi nikada bili lep period jer sam ga tada viđala mnogo manje. Narednog proleća je već bio toliki da je mogao da se popne na moje najniže grane i bere trešnje. Na moju veliku žalost, bio je vrlo nespretan i nisam mogla ništa da učinim kada je pao i slomio ruku. Bolela me je njegova bol, ali kako to kod dece inače biva, ruka je brzo zarasla i dok čovek trepne okom, on je ubrzo opet bio među mojim granama, praćen grdnjama porodice
Prvi znak da je zaista porastao je stigao jednog proleća kada je za ruku poveo sitnu, rumenu devojku iza mene da ih sakrijem, i onda je tu nespretno poljubio. Zatim su u koru urezali slova svoga imena malim perorezom, a ja sam ih uprkos oštrom bolu koji se jedva dao izdržati, počastila svojim bogatim rodom, najbogatijim otkada postojim. Hranio ju je trešnjama kao malenu ptičicu.
Kada su ga u vojsku ispraćali, na dvorištu je blistao beli šator i bilo je veliko veselje, mnogo naroda, pesme i igre – kako i dolikuje ispraćaju sina jedinca. Pevalo se i plakalo u isto vreme, a rumena devojka je bila najtužnija i nije se od njega odvajala.
Ta godina se vukla veoma sporo. Cvetala jesam i rađala, ali onako, preko volje. Mnogo mi je nedostajao moj mali dečak. Živela sam samo za one retke momente kada je dolazio kući na odsustvo. Tada sam uživala u momentima kada je sedeo ispod moje krošnje i trudila sam se da mu pružim najveću moguću hladovinu. Čula sam da su govorili da je u nekom dalekom gradu, pa dolasci nisu bili toliko česti.
Čekanju je najzad došao kraj i on se konačno vratio, oženio onom istom rumenom devojkom čije je slovo i dalje pomalo peckalo u mojoj kori uz njegovo, dobili su prvo dete, drugo … I njima sam se divila, volela ih skoro isto kao i njega. I njih su iznosili isto kao i njega, i oni su boravili u hladu moje već vremešne krošnje …
Zatim su nastupile neke teške godine kada se ceo svet izopačio i kada je nastupilo veliko zlo. Moj dečak, sada već zreo čovek, otišao je u rat. Tako su zvali to zlo i krstili se na sam pomen njegovog imena.. Svi smo strepeli za njega. I majka mu sa ocem, i ona devojka – sada njegova žena i ja. Samo, moju tugu niko nije mogao čuti. Osetila sam te prve godine kako se nešto u meni raspuklo. Plakala sam danima, lišće mi se nekako obesilo i ugnjavilo, cveta nisam mogla dati od sebe tog proleća. Pa ni narednog. O njemu sam samo slušala iz priča ukućana – “živ je, pisao je, samo je ranjen”. Prošlo je dosta sivih svitanja i zalazaka sunca. Kuća je počela da se osipa i propada. Njegovi roditelji su tiho otišli, jedan za drugim, i ostala je samo rumena devojka sa njihovim sinovima. Nekako sam se trudila da se ne oseti usamljeno, jer delile smo istu ljubav i brigu za njega, pa sam uprkos strepnji i očajanju davala sve od sebe da je bodrim. Korom sam upijala njene suze koje je lila krišom od dece, lišćem joj milovala mokre obraze. Vratiće nam se on. Nisam ni smela da mislim drugačije.
Napokon, iz rata se vratio živ, ali nekako drugačiji, otresitiji. Nije više bilo blagosti i veselja u njemu kao nekada. Dugo je sedeo, ćutao, a zatim oslanjajući se na mene ustajao i šetao u krug po avliji ćopajući na onu ranjenu nogu. Kuća je nekako loše stajala, i sve češće je pogledao u moje sumorne grane kao da se pita šta će sa mnom. Istrošena od silne tuge za njim, prestala sam skroz da rađam. Osećala sam i sama i njegovu i svoju promenu, ali bila sam nemoćna. Trudila sam se da budem ona stara, ali ona pukotina u meni je bila nepopravljiva i svakim danom je sve više rasla i bolela.
Jednog popodneva, kada je bio posebno nervozan, pozvao je sinove, sad već velike momke, i rekao im da je odlučio da me poseče. Ogreva im je nestajalo, a ja se ionako sušim. Ona pukotina u meni najednom postade još veća. I ne, nisu me zaboleli uopšte prvi udarci njihovih sekira toliko kao pomisao da mu više nisam bitna, da mu više ništa ne značim. Sagoreće me u peći i pretvoriti u pepeo. Od mene neće ostati čak ni sećanje.
Kada su me oborili, tupo sam pala, a zemlja u avliji podamnom se zatresla. Obuzelo me očajanje da se moja veza sa njim tog dana zauvek prekinula. Hteli su da me iseku za ogrev, ali neko im reče da je bolje novce za mene dobiti, i da me daju za građu. Oteraše me kod stolara, on me iskomada u daske i ja ostadoh kod njega u radionici, davno zaboravljena od svih. Ja sam i dalje mislila samo o njemu i patila za njim, iako je on mene davno zaboravio.
Leto je već bilo na izmaku, sećam se, i već je sve oko mene mirisalo na dunje kada su u radionicu ušla dva zrela čoveka koji mi se učiniše odnekud poznatim. Tog trena kada su progovorili, setila sam se sinova mog milog dečaka. To su bili oni, smrknutih lica. Obuze me uzbuđenje, očekivala sam i njega na vratima, da ga vidim nakon toliko vremena. Ali posle njih niko više ne uđe. Nešto su razgovarali sa majstorom koji je stalno slegao ramenima i pokazivao rukom u mom pravcu., pa onda najzad izvadiše novce, platiše mu i odoše. I tada, posle toliko vremena, majstor zavuče svoje vešte ruke u moje prašnjavo ćoše i izvadi daske koje su od mene načinjene i poče da ih kuje zajedno. Pravio je nešto od mene, nešto što u ovoj radionici još nisam videla, a videla sam mnogo toga. Nisam bila sto, ni stolica, ni neki grubo tesani ormar, već dugačka plitka kutija sa poklopcem.
Dođoše po mene njegovi sinovi konjskom zapregom i uputiše se meni dobro poznatim prašnjavim putem. Srce mi poskoči od radosti – opet ću videti onu našu avliju, onaj naš plot i okućnicu, kuću od grube cigle – i njega! No, njega nigde nije bilo. Uneli su me u kuću i položili na sto, obložili nekim ćilimom a zatim me ispunili nečim teškim i hladnim. Osetila sam koščati lakat na samom čvoru gde mi je nekada bila grana. Ona grana sa koje je moj dečak pao i slomio ruku. Zatim osetih ramena, ta široka ramena čiji sam svaki pokret znala napamet, a potom i glavu koja je smeštena na mekani jastuk, već postavljen u mojoj utrobi. U mene su položili njega, mog malog dečaka. Samo što je sada bio potpuno drugačiji. Nekako mnogo lakši, ukrućen i žut. Osećala sam u sebi svaku košćicu u njegovom telu. Ne, nisam plakala. Odavno su moje suze usahnule. Primila sam njegovo telo u sebe kao najveću svetinju, znajući da ga nikada niko neće moći čuvati u večnosti kao ja.
Prvi zvuci zemlje koja je pala preko mog poklopca zazvučali su tupo. Ali i oslobađajuće. Nema više ničega. Samo on i ja, sami odlazimo o večnost. Moj mali dečak i ja.
