Po neravnoj kaldrmi su tekli potoci blatnjave vode pomešane sa otpacima, zaudarajući na trulež. Malobrojni prolaznici su ih preskakali na mestima gde su krivudali, trudeći se da u njima ne opogane svoju obuću. Kiša je padala već treći dan bez ikakve nade da će stati. Teško natovarena zaprega probijala se ulicom, a konji su kopitima razbacivali i prskali blato na sve strane. Kočijaš je povicima pokušavao da ih natera uzbrdo, psujući svevišnjeg i pasje vreme, dok su točkovi zapinjali na svakih par koraka. Psi su se podvijenih repova motali između tezgi na kojima se roba već pakovala za zatvaranje.
Iza ćoška se pojavi prilika čoveka umotanog u tamni grubi ogrtač, sa kapuljačom navučenom do očiju. Grabio je krupnim koracima ne gledajući ni levo ni desno, već pravo pred sebe. Nekoliko prolaznika ga opazi i naglo mu se ukloni s puta.
Zaustavio se pred bakalnicom, otresao blato sa čizama i gurnuo rukom vrata, stupajući unutra. Zvonce koje je bilo okačeno na njih se nervozno oglasi, a odmah za njim razgovor dve žene o najnovijim vestima u gradu zamuknu. Prišao je pultu iza kog je stajao namršteni bakalin, uzeo sa njega sam kesu duvana i mali ćup sa medom i stavio ih pred njega. Žene su brzo izmenile poglede, pa ustuknule korak unazad. Bakalin je ubrzano disao, a prekrštene ruke su mu se podizale i spuštale na grudima.
– Upakuj mi i pet-šest jabuka – izgovorio je čovek svakodnevnim tonom, pokazujući na sanduk pored.
Trgovac se nije pomerio s mesta. Žene su se ukočile, ne usuđujući se ni da dišu. Čovek sam posegnu za jabukama, uze pet komada i spusti i njih na pult ispred trgovca.
– Upakuj. A mogu i ja sam… – Pođe rukom ka hartiji, no bakalin ga preduhitri, zgrabi besno papir i poče na njega da trpa odabranu robu, mlitavo vezujući izgužvanu hartiju kanapom u nadi da će se raskvasiti i ispasti mu na ulici. Gurnu mu sve drsko preko pulta i reče osorno:
– Na! Idi sad. – Čovek izvadi novac i spusti ga pred trgovca, ali ovaj odmahnu glavom odlučno.
– Tvoj novac ovde ne primamo. Rekao sam ti sto puta.
Čovek skupi usne, pa spusti pogled na svoje blatnjave čizme. Odmahnu glavom sa zakasnelim osmehom, pa namerno sporim pokretima uze paket sa stola, okrete se i izađe iz radnje praćen vriskom zvonca. Za njim na podu ostadoše mokri tragovi, a na pultu novac. Obe žene su gledale ka vratima:
– Kakav bezobrazluk!
– Nečuveno!
Bakalin se i dalje mrštio. Gurajući novac na stranu sa izrazom gađenja, on ljubazno isprati žene iz radnje. Vratio se ka pultu, pa oklevajući uze novac u ruku. Pogleda ka vratima i, kada se uveri da ga niko ne vidi, tutnu ga u fioku među ostali pazar.
###
– Tata! Tata! – Čim se pojavio na vratima, do njega dotrčaše dva dečaka visoka jedva do njegovog struka, isti kao odraz u ogledalu. Nije stigao ni da skine ogrtač i čizme, a oni su se već propinjali na prste vičući uglas:
– Šta si kupio? Šta si kupio? Je l` ima nešto za nas?
– Polako, deco, oborićete me! – branio se uz osmeh, dižući paket uvis, van njihovog domašaja. Oni su galamili i skakali oko njega. Kroz kuću se začu ženski glas:
– Martine, jesi kupio jabuke?
– Jesam! – doviknuo je on spuštajući paket na visoku policu. Izuo je čizme i skinuo mokar ogrtač sa koga se cedila voda, pa se okrenuo ka sinovima i čučnuo tako da mu je glava bila u visini njihovih:
– A sada, ko je danas više slušao mamu? Ko zaslužuje prvi poljubac?
– Ja! Ja! Ja! – opet su zagalamili i gurnuli svoje obraze ka njegovim usnama. On poljubi jednog, pa drugog, razbarušivši im rukom kose crne kao ugalj. Zatim uze paket sa police i krenu u kuhinju, praćen obojicom.
Ana je okrenula glavu ka njemu, dok je u ruci držala krompir oguljen do pola. Nije mu se odmah nasmešila. Isprva ga je pogledala pravo u oči, zatim u paket u njegovim rukama, pa tek nakon toga dopustila sebi blag osmeh.
– Zdravo.
Martin spusti paket na sto, pa joj priđe. Poljubi je u vrat, a ona se trgnu, pa nakrivi glavu na tu stranu.
– Golicaš me.
– Biće pita? Uzeo sam jabuke.
– Uzeo? – izgovori Ana sa zebnjom u glasu.
– Kupio.
Ana priđe stolu i razmota paket. Izvadi jabuke, a duvan pruži Martinu. Uze mali ćup u ruku i zagleda ga.
– A šta je ovo?
– Med.
– Je l` to za nas?! – zagrajaše dečaci.
– Jeste. – Osmehnu se Martin, gledajući u ženu kao krivac. Ana ga pogleda prekorno, a zatim reče dečacima:
– Može, ali samo po jednu kašiku! Neću da pokvarite večeru! – Dečaci pojuriše i vratiše se brzo svaki sa kašikom.
Martin odvadi jednom, pa drugom. Ana privuče stolicu i sede naspram njega. Gledali su se u oči ćutke dok su se deca sladila. Zatim ih otpraviše u sobu i ostadoše sami u kuhinji.
– Jesi platio?
– Ostavio sam novac.
– Je li ga uzeo?
– Verovatno. Kao i svaki put do sada. Sigurno ga nije bacio ili – ne daj bože – dao sirotinji! – izgovorio je Martin ironično.
Ana je uzdahnula i podigla pogled u pukotinu na zidu iznad njegove glave.
– Hoćeš sutra ići do mlina? Nestaje nam brašna.
– Znaš koliko će nas to koštati? – reče Martin, ali lice mu se odjednom smrači.
– Znam – reče Ana kratko, vraćajući pogled na njega, pa nastavi – Ali imaš za duvan. Ili med… Imamo li izbora, Martine? Nikola neće da nam melje… Kad bi samo… – Tu se zaustavi u pola rečenice, i ugrize se za usne koje pobeleše.
Martin se uhvati rukama za glavu, pa protrlja lice. Koža na šakama mu je bila gruba i ispucala, sa venama koje su se jasno ocrtavale. Ana je gledala bilo koje na njima pulsira. Nije mogla da odvoji pogled od tih ruku. Osetila je kako joj trnci pužu uz vrat do potiljka, pa spusti glavu da Martin ne vidi nelagodu koja joj je prošla licem za trenutak.
###
– Opet ti? – obrati se mlinar Martinu, ni ne trudeći se da ustane sa kamena ispod nadstrešnice na kome je sedeo.
– Je l` hoćeš da melješ?
Mlinar je ćutao i pušio. Polako je povukao duvanski dim u pluća, pa ga izbacio praveći krugove. Martin je strpljivo stajao i čekao odgovor dok je kiša dobovala po njemu i kolicima na kojima je doterao džak žita. Mlinar otpuhnu još koji krug, a onda lenjo okrete glavu ka Martinu pa reče:
– Pedeset.
– Za druge je petnaest! – pobuni se Martin.
– Za tebe je pedeset – izgovori mlinar polako, bez žurbe – Ako nećeš, idi kod Nikole. – Poče da se smeje sam svojoj dosetki.
Martin se besno maši za džep. Izbroja novac, pa poćuta malo gledajući ga u mokroj šaci. Najzad reče:
– Melji.
###
– Martine, pa ovo je strašno! Je l` vidiš koliko je loše ovo brašno! Opet ti je mešao sa otpadom!
– Znam, Ana. Šta da radim?!
– Potrovaćemo se, i deca i mi! Pa ovde i kreča ima sigurno!
– Ana… – spusti joj Martin ruku na rame, ali ona je skloni i napusti kuhinju na ivici suza. Martin opsova u sebi.
###
Ana je ležala okrenuta leđima. Te noći u postelji se prvi put odmakla od njega kada je prebacio ruku preko njenog struka. On je opet obgrli, ali ona pobeže do same ivice kreveta. Nagnuo se nad nju i video da su joj oči otvorene i mokre od suza.
– Ana…
– Samo ćuti!
– Ana… – pokušao je ponovo da je zagrli, ali ona se naglo uspravi u postelji i reče ledenim glasom, otirući suze besnim pokretima ruke:
– Dokle misliš da živimo ovako?
Martin je stisnuo zube. Njegovo teško disanje je neko vreme bilo jedini zvuk u sobi.
– Dok ne dođe bolje vreme!
Ana se nasmeja nervozno.
– Donosim hleb na sto! – povisio je glas.
– Uskoro ni to nećeš donositi! – udari ga njena optužba posred grudi – Martine… ja ne mogu više! Ne mogu! Živimo kao da smo gubavci!
Martin je stisnuo pesnice. Svaka reč ga je rezala kao sečivo.
– Ana, pričali smo već o ovome, umrli bismo od gladi…
– Bolje i da smo umrli! Ovo je gore od smrti! Ovo nije život, Martine! – Anin glas je bio na rubu vriska – Sve žene imaju muževe pekare, stolare, trgovce, ribare, kovače! Samo je moj… – tu joj glas stade, pa briznu u plač, krijući lice u šakama. – Ne mogu ni da izgovorim to! Gadi mi se sve, Martine! I ti mi se gadiš! I te tvoje ruke kojima …
– Ti misliš da ja uživam u tome?! Da sam monstrum?! – poče Martin da viče.
– Ne znam više ko si! Umirem od straha svaki dan kada će deca saznati pa pobeći, isto kao što si i ti pobegao od svog oca? – unese mu se Ana u lice.
Martin je teško disao i brojao u sebi. Zatvorio je oči. U sećanju su mu iskrsle slike: otac kome je kao dečak pripremao kaiševe, kuke i konopce, ložio vatru i bio srećan što je od pomoći. Saznanje kasnije kada je malo porastao čime se otac zaista bavi. Njegov beg u tuđinu, iz očaja i sramote.
Rat. Glava u torbi, ali način da sigurno dođe do obroka. U ratu je prvi put ubio čoveka čije ime nije znao. Posle je dugo povraćao, dok su ostali sedeli oko vatre i čekali sledovanje. Rekli su mu da će se navići. I navikao se. Tamo su mu govorili da je dobar vojnik. Ovde su zazirali od njega kad prođe ulicom. A on je i tamo i ovde radio ono što mu se naredi, pa uveče prao ruke i sedao za sto. Samo što su oni u ratu imali oružje. Ovi pred njim nisu imali ništa. Ponekad bi ga molili da stane. Pogledao je svoje šake. Pobegao je od očevog alata, uzeo oružje, pa se vratio alatu. Sve vreme je mislio da nekud ide.
Pa onda Ana i njene divne nežne ruke. Slatke noći po ambarima na njenim grudima umesto jastuka. Njen savršen stomak koji se polako zatezao i rastao, dok se on u sebi čudio, glupački zatečen pred nečim o čemu ništa nije znao. Saznanje da će postati otac. A zatim još veći šok kada su mu pokazali dve iste bebe.
Kraj rata i očaj od gladi koji su ga vratili u zavičaj sa Anom i dva novorođenčeta. Otac koji ih je primio natrag bez reči. Predao mu je, u to vreme, jedini siguran, dobro plaćen i redak zanat u ruke i umro. Otišao. Oslobodio mesto za gladna usta. Pod očevim krovom su i dan-danas, a njegovo telo u zemlji. Duša ko zna gde.
Ustao je i okrenuo leđa Ani koja je jecala u postelji. Po prvi put u životu zapitao se da li je ipak moglo drugačije. Nije bio vešt ni u čemu osim toga. Ana ga je nekada ludo volela, a sada ga prezire. Polako se uputio ka dečijim krevetima. Dve iste glave su se u snu tiskale jedna uz drugu. Pun mesec ih je obasjavao kroz prozor. Soba je mirisala na nevinost, na detinjstvo. Znao je da bi jedan od njih dvojice morao da krene njegovim stopama. Samo koji? Kako da izabere?
Na istoku se već belelo. Martin je zoru dočekao u kuhinji, sa najtežom odlukom u glavi. Nekada je bilo lako odlučiti, kada je bio sam, a sada svi zavise od njega. Kada se skroz razdanilo, obuo je čizme, uzeo ogrtač i izašao iz kuće. Gacao je kroz bare, ne zaobilazeći ih. Kiša je konačno stala, a sunce je bledo obećavalo da će pokušati da se probije kroz sive oblake. Koračao je kao i uvek, oborene glave, sa kapuljačom navučenom do očiju. Ali jutros su mu koraci bili odlučniji i brži. Ljudi su se sklanjali pred njim, kao i svakog božjeg jutra pre toga. On se ispod kapuljače osmehivao neodređeno. Došao je do zatvora, pozdrvio se sa dežurnim i popeo se uz spiralne stepenice na sam vrh, do glavnog upravitelja.
– Otkud ovako rano, Martine? Još ga ispituju. Ako ne propeva do osam, tvoj je. – reče upravnik, dok mu je smeh zvučao kao groktanje.
– Ne radim više. Odlazim. – ispljunu Martin dok je u stomaku počeo da mu se steže čvor.
Nastade muk. Upravnik ga je gledao zapanjeno sitnim očima ispod visokog čela. Zatim se nalakti na sto i upita, previše ljubaznim tonom:
– Gde odlaziš?
– Bilo gde. Neću više. Gotovo je.
– Novac je problem. – nasmeši se upravnik lukavo, pa mu šaljivo pripreti prstom.
– Ne.
– Pa ko će da te nasledi?
– Više nema nasleđivanja. Prekidam.
– Eee, Martine, kako bi se tvoj otac razočarao da sada može da te čuje! – udari upravnik u tanku žicu.
– Ne može da me čuje. Mrtav je.
Upravitelj je već gubio strpljenje.
– Martine, ako je ovo neka tvoja šala, loša je i nisam raspoložen jutros.
– Nije šala. Zbogom.
Martin se okrete na peti i napusti prostoriju, ostavljajući iza sebe upravitelja otvorenih usta.
###
Niko nije znao kada su Martin i Ana napustili grad sa decom, ni kuda su otišli. Niko ih nije video ni čuo od tog jutra kada je Martin obavio razgovor sa upraviteljem. Nijedna zaprega nije prošla ulicom. Još pre podneva svaki ćošak je brujao da je čitava Martinova porodica pobegla u manastir da okaje njegove i grehe svih njegovih predaka, a do večeri su se ljudi kleli da je Martin skrenuo s uma i sve ih podavio u reci koja je tela odnela daleko.
– Mogu na kraj sveta da beže, ali stići će ih božja kazna! – govorili su ljudi.
– Ja sam sve njegove pare spaljivao u peći čim bi izašao! – hvalio se bakalin sa vrata na sva usta.
– Ja sam mu mleo tek toliko da mu deca ne poumiru od gladi! – govorio je mlinar sa izrazom gađenja na licu – Nikada njegovu paru dotakao nisam!
Martinovog posla, naravno, niko nije želeo da se prihvati, pa su doveli nekoga izdaleka. Stranca. Nije prošlo mnogo, a ljudi su počeli da žale za Martinom i njegovim rukama koje su ipak bile “blaže” jer je bio jedan od njih.
