Sloboda

Šesti novembar 2018. je bio prvi dan Marijine slobode. To je saznala kada se vratila kući iz prijemne ambulante gde su opet primili Mirka u stanju teške alkoholisanosti. Ušla je unutra, spustila tašnu, izula se i prišla šporetu. Pošto joj je desna ruka bila u gipsu, levom je skuvala sebi kafu, misleći šta li će Mirko tražiti za ručak i da li će opet praviti scenu pred doktorom. Sela je za prazan sto. Sa prvim gutljajem kafe zazvonio je telefon. Javila se klizanjem srednjeg prsta po ekranu, a hladan ženski glas joj je saopštio da je Mirko preminuo i da joj je žao. A nije joj bilo žao.

Marija je ćutala. I žena je ćutala.

– Gospođo, jeste li me čuli?

Marija je još uvek ćutala.

– Halo, jeste li me čuli?

– Jesam.

– Primite moje saučešće.

– Hvala.

Marija je spustila telefon na sto, a zatim prinela šoljicu ispucalim usnama i nastavila da pije kafu. Danas ne moram da kuvam ručak. – pomislila je. Ruka u gipsu je malo žigala, ali sem toga ništa drugo nije osećala. Podigla je telefon, pa ga opet spustila na sto. Nema svrhe javljati Danici i stresirati je. Dete je ionako preko sveta. Možda baš sad uživa u pogledu na Nijagarine vodopade, a muž je fotografiše. Možda na svojoj terasi čita knjigu umotana u ćebe. Možda skuplja školjke sa decom na nekoj plaži na Floridi. Marija ne zna. Nisu se čule prve četiri godine. Danica je otišla naglo i što je dalje mogla od njih, od kuće i od ovog grada. Bez reči. Bez oproštaja. Samo se javila jednim kratkim pismom. Ne telefonom. Ne Viberom ili Whatsappom. I to je bilo to. Nakon četiri godine nazvala je samo da javi da je dobro, a zatim nastavila da zove samo jednom u godini dana. Razgovori su bili vrlo kratki. No to Mariju nije sprečavalo da joj ponekad pošalje poruku. Danica ih je čitala, ali na njih nikada nije odgovarala.

Marija je znala da je bila dobra majka. Najbolja na svetu. Samo nije mogla to da ispolji pred Mirkom. A on je stalno bio prisutan. Nikada nije radio, samo je sedeo u kući i pio. Godine su prolazile u nadi da će se promeniti, da će prestati sa alkoholom i batinama. Pogledala je gips na ruci, pa se blago osmehnula. Marija je verovatno jedina u ovom gradu koja je toliko trapava da je stalno padala. U kupatilu, niz stepenice, u kuhinji – nebitno je. Sve lepo piše u izveštajima koji su uredno otkucani i potpisani, sa pečatima doktora. Uvek bi joj ih u ruke davale medicinske sestre na čijim licima je videla da znaju. Neke mlađe su i pokušavale da je nagovore da ga prijavi, ali Marija je odlazila. Marija je čuvala svoju porodicu.

Opet se osmehnula. Sama je za stolom. Porodice nema. Mirko je mrtav. Igrala se malo u glavi sa tom rečju, a zatim je duboko uzdahnula. Počela je da oseća neko neobično treperenje u grudima. Nije znala kako da imenuje to osećanje. Pogledala je levo-desno, pa u Mirkovu stolicu kraj sebe. Njega više nema. Ponovila je to još par puta naglas, da se uveri da je istina. Uzela je telefon u ruke i stavila ga na vibraciju.

Ustala je sa stolice i prišla ormaru. Pomerajući stvari koje su stajale spreda, duboko unutra posegnula je za onim nekorišćenim debelim peškirom, belim kao sneg, koji je čuvala sve ove godine za neku specijalnu priliku. Ušla je u kupatilo i napunila kadu skoro do vrha. Skinula je sve sa sebe, a onda navukla kesu na desnu ruku i oblepila lepljivu traku oko mišice, da ne bi pokvasila gips. Ušla je u kadu. Pri samom dodiru tople vode i pene naježila se od zadovoljstva. Spustila se u nju i polako se opružila, uživajući u najtoplijem zagrljaju koji je pamtila u svom životu. Zatvorila je oči i prepustila se milovanju vode preko svakog santimetra njene kože. Sloboda. Mir. Može da čita knjigu. Može da upiše onaj kurs aerobika koji je oduvek želela, ili da krene na slikanje jer je za njega oduvek imala talenta, ali ne i prilike. A možda konačno udomi onog psa kog krišom hrani posle večere. Od detinjstva je obožavala životinje.

Kada je izašla iz kade, zamotala se u onaj fini mekani beli peškir i skinula kesu sa desne ruke. Pogledala se u ogledalo, a zatim brzo skrenula pogled. Pošla je ka garderoberu i izvadila zelenu haljinu na sitne cvetiće, onu koju je čuvala za Daničinu svadbu za koju je još uvek čekala pozivnicu. Dok ju je navlačila, a gips na ruci zapinjao, osećala je golicanje tkanine i iznenadila se koliko joj je to prijalo. Osetila je uzbuđenje kakvo nije osetila godinama. Iza nje u krevetu, na jastuku još uvek je stajalo udubljenje od Mirkove glave. Bacivši pogled na njega, namrštila se i izašla iz sobe.

Ignorišući propuštene pozive, poslala je poslodavcu kratku poruku na Viber: Ne dolazim danas na posao. Mirko je umro. Javiću se kad završim sve. Zatim je na internetu pronašla reklamu za kozmetički salon, pozvala broj i zakazala termin za nokte sledeće nedelje. Telefon je opet počeo da vibrira uz prikaz nepoznatog broja i ona ga je spustila na sto. Dohvatila je iz činije jabuku i zagrizla je. Bila je toliko sočna. Pod svojim zubima je osećala pucanje njenog slatkog mesa. Iz kupatila je donela torbicu sa skromnom šminkom kojoj je pre dvadesetak godina istekao rok, i malo ogledalo. Postavila ga je spram svog lica i u ruku uzela karmin. Krenula je da namaže usne, ali je stala na pola gornje. Opet je gledala sebe u ogledalu. Ne, to nije bila ona. To je bila neka druga žena, neka druga udovica. Ova što sedi ovde u njenoj stolici i u ruci drži karmin je bila lepa, zaobljenih i rumenih obraza, visokih jagodičnih kostiju i lepo oblikovanih obrva. Žena koja ju je gledala iz odraza je bila nepoznata, stara, sa dve uspravne oštre bore između očiju koje su stajale urezane čak i kada je podigla čelo. Na levom obrazu je imala dva ožiljka, a usne su bile spuštene na dole, čak iako se smešila. Oči su joj bile posebno jezive. Tamne, usahle i duboko usađene ispod dva luka obrva koje su išle svaka u svom pravcu. U njima je videla nešto na šta nije bila spremna tog trena. Naglo je ustala i gurnula ogledalo preko stola. Ono je palo na pod i razbilo se u sitne delove. Marija je nagonski posegnula za metlom i lopaticom, pa brže-bolje krenula da pokupi krhotine. U žurbi, bila je nevešta levom rukom. Mirko će poludeti ako… Zaustavila se u trenu. Nasmejala se sama sebi. Bacila je lopaticu i metlu kraj staklića. Stajala je tako dugo, oborene glave gledajući u pod.

Trgla ju je vibracija telefona, ko zna koja po redu. Možda je Danica! Nije bila. Uzela ga je sa stola i tresnula o pod kraj metle. Osetila je zločesto zadovoljstvo. Zatim brzim pokretima poče da vadi sve što joj je došlo pod levu ruku – tanjire, šolje, čaše. Sve je jedno po jedno završavalo na podu, koji je uskoro bio prekriven srčom. Zgrabila je Mirkovu kriglu za pivo, ali joj ruka za tren zastade iznad glave. Zadrhtala je, a zatim je spustila polako nazad na svoje mesto. Osetila je bes dok ju je vraćala, no taj pokret je bio jači od nje same. Dugo ju je gledala kako i dalje drsko stoji na svom mestu, kao da će Mirko svaki momenat ući na vrata, uzeti je u ruke i napuniti je pivom do samog vrha, polako, uz sam zid krigle da se ne pravi pena. Kada se najzad umorila od svega, naslonila se na frižider, trljajući čelo levom šakom. U glavi joj je bubnjalo.

– Udovica! Sada si udovica! Nema ga više! – ponavljala je sebi naglas da bi to dobro usadila u svoju svest. Opet joj se misli vratiše na Danicu. Možda bi ipak trebalo da joj javim, otac joj je. Zatim ugleda delove telefona na podu i ugrize se za usnu. Okrenula se oko sebe i gledala lom pod svojim nogama. Prešla je polako preko srče i u prolazu iz hodnika pokupila ključeve od šupe. Trebaće joj kofa, lopata i rukavice – jedna, ako uspe da ih pronađe.

Kada je otključala teški katanac, zapahnuo ju je miris vlage i metala. Čekala je da joj se oči priviknu na mrak. Šupa je bila puna alata, alata njenog pokojnog oca koji je ostavio Mirku, u nadi da će postati dobar majstor. Mirko mu je to obećao. O jeste, tata – postao je majstor, vrhunski majstor – u piću i batinanju! Gledala je u testere, kutije sa šrafovima i klešta koja Mirko nikada u životu nije dotaknuo svojim rukama. Jedina osoba koja je ovde ulazila bila je ona – kada je donosila tegle sa zimnicom ili kada bi uzimala nešto od alata da sama popravi u kući ono što zna. Po radnom stolu, od naslaga prašine ništa se nije razaznavalo. U uglu je bila gomila praznih flaša od pića koje je Marija krišom donosila ovde, a onda deo po deo noću bacala u kontejner. Staklo je bilo bučno, a komšiluk je imao istančan sluh. Sada je mogla sve da ih baci. A mogla je i da ih ostavi tu.

Okrenula se oko sebe, osećajući kako je sve guši. Zavirivala je okolo tražeči rukavice. Nađe jednu, pa je navuče na ruku. Bila joj je prevelika. Skide je i okrenu se da potraži lopatu. pa udari glavom o kofu koja je visila sa grede, vezanu za debelo uže. Njome su nekada davno vadili vodu iz bunara u dvorištu. I to je uvek morala sama. Mirko nikada nijednu kofu nije hteo da donese, a trebalo ih je jako mnogo. Svakodnevno, pre nego što su konačno uveli vodu. Odvezala je kofu i spustila je kraj sebe. U šaci joj ostade uže. Držala ga je dugo, osećajući pod njim svaki žulj na dlanu koji joj je nekada pravilo. Jednom je njime dobila i batine. Povuče ga rukom malo jače, ali ono se ne pomeri.

A možda ipak da javi Danici. Mogla bi samo da napiše da ga više nema. Ne da je umro. Možda će se tada javiti. Pokušavala je da prizove njen lik u sećanje, ali u glavi joj je bila samo mršava devojka koja je sa rancem na leđima bila okrenuta od nje. Marija joj je tada rekla da spusti glas, da ga ne probudi. To je pamtila. Nije mogla da se seti da li ju je zagrlila.

Marija je spustila rukavicu na radni sto. Na haljini je ugledala fleku koju je pokušala da skine noktom. Nije uspela. Dugo se iz šupe nije čulo više ništa.

Predveče ju je pronašla komšinica. Vetrić koji je ulazio kroz odškrinuta vrata poigravao se sa lepršavom tkaninom njene zelene haljine u vazduhu. U kuhinji je, među razbijenim posuđem, na svom mestu jedina netaknuta stajala Mirkova krigla.

Ako se vi ili neko koga poznajete borite sa teškim mislima ili trpite nasilje, niste sami. Pomoć postoji: