Otkako je posle steone krave crkla i ovca, a kukuruz spržila suša, Ranko je sa ženom Radom zaveo strogi post na vodi za sve ukućane. To je važilo i za svakoga ko je boravio pod krovom Rujevića, bez izuzetka. Ranko i Rada su govorili da su prokleti, da se u kuću uvukao greh i da se ukućani moraju pročistiti pre nego što i sveti arhangel Mihailo, njihov krsni svetac, digne ruke od njih.
Stavljeni na veliku podvižnost, svi u kući su se povinovali, uključujući i njihovu sitnu decu Grigorija i Andriju. Strepela su deca od Boga i više nego roditelji, jer bi ih za svaku sitnicu korili i Bogom plašili. Zamišljali su Boga kao nekog ogromnog ljutitog starca duge brade koji ne preza od najstrašnije osvete za najmanju počinjenu grešku. Tih dana, bili su manji od makovog zrna. Nisu se usuđivali ni pomisliti na nešto grešno kao što su pržena jaja ili ono lepo suvo meso iz pušnice.
No, kako to i biva, nisu sve duše u kući mogle toliki teret jednako podneti. Rankova sestra Jagoda zatekla se tih dana kod brata jer joj je muž bio na putu. Budući u blagoslovenom stanju, odjednom se morala svesti na puki hleb i vodu. To njenom stanju nikako nije pomagalo, pa je isprva krišom uveče odlazila do pušnice, stajala u mraku ispred vrata i upijala širokim nozdrvama mirise koje su dopirali iznutra. Gotovo da je kroz pukotine na drvenim vratima mogla da vidi nizove šunki, slanine i kobasica koji se klate sa grede. Vraćala se isto tako krišom u postelju, još gladnija i željnija, a želudac joj je ljuto zavijao. I dete u njoj se bunilo udarajući je pod rebra.
Kada je nastupilo treće veče, glad je nadvladala sve ostalo u njoj. Dok su svi spavali snom pravednika, opet se iskrala u noć, ali više nije bilo dovoljno samo da miriše vazduh oko pušnice. Od njega joj je bivalo još gore. Dete joj je besomučno skakalo u trbuhu, kao da se baca od ljutine. Jagoda, nemajući kud, polako pritisnu kvaku, koja je škljocnula u prazno, ali se vrata ne otvoriše. Ona iz nedara izvadi ključ na uzici, koji je ranije te večeri krišom strpala u džep posle mršave večere i uze ga u šaku. Hladnoća metala na njenom mlakom dlanu je iznenadi. Kao da nije bio izvađen iz njenih toplih grudi, već iz ledene vode. Ubaci ga hitro u bravu i okrenu. Vrata se otvoriše uz kratku škripu. Zadržala je dah. Zapahnu je miris sušenog mesa, a dete poče još jače da skače u stomaku. Pipala je u mraku, i prvo što joj se zateče u ruci bila je kobasica. Strgnu je i sa obe ruke prinese ustima. Žvakala je i gutala žurno, osvrćući se neprestano iza sebe u strahu da je neko ne spazi. No, noć je bila tiha i mirna, i Jagoda nastavi svoj pohod skidajući komade mesa i gutajući ga u krupnim zalogajima.
– Bog će da mi oprosti, trudna sam! Oni su grešni što me drže gladnu! – ponavljala je u sebi grozničavo. Kada je konačno osetila sitost, strgla je još jedan komad mesa, turila ga u nedra i polako za sobom zaključala vrata pušnice. Na prstima se ušunjala natrag u kuću da vrati ključ na mesto, pa u svoju sobu. Tamo je, pod svetlošću sveće uvila svoj plen u novine i drhtavim rukama ga tutnula duboko u sanduk sa posteljinom. Za svaki slučaj. Osetila je neki mir, i pospanost, što od sitosti što od činjenice da ima sakrivenu šunku u rezervi. Prvi put posle tri dana ponovo je zaspala mirnim snom.
Sledeći dani su protekli mirno i uobičajeno. Za stolom su svi, pa čak i deca, bili neobično tihi. Jedino Jagoda je bila pričljiva i raspoložena. Ranko ju je, praćen Radinim prekornim pogledom, u jednom momentu čak ukorio zbog blebetanja. Jagoda ustade uvređena i napusti trpezu, ne propustivši da sa sobom ponese dve kriške hleba u svoju sobu. U njoj je bukteo bes. Ušla je u sobu i opet je izvadila šunku iz sanduka. Žvakala je i kidala zubima komade ljutito, misleći na bratovljevu zadrtost i Radine popreke poglede.
– Neka poste oni do sudnjega dana, – šaputala je besno, brišući mastan trag sa usana, – mene i moje dete neće umoriti glađu zbog svojih praznoverica!
Komad hleba joj je poslužio da pokupi i poslednju mrvicu, a onda je preostali deo mesa ponovo brižljivo umotala u novine i sakrila među posteljinu. Međutim, mir koji je osećala ubrzo je počeo da kopni, ustupajući mesto teškoj, zagušljivoj teskobi.
U kući Rujevića tišina je postajala sve dublja, ali to više nije bila tišina molitve, već tišina iščekivanja. Ranko je po ceo dan sedeo pod ikonom svetog arhangela Mihaila, upalih obraza i očiju crvenih od nespavanja, šapućući molitve koje su zvučale više kao kletve nego kao vapaj za milost. Rada je, s druge strane, bivala sve sumnjičavija. Njena ženska intuicija i oko naviknuto da vidi i ono što je skriveno ubrzo su primetili promenu na Jagodi. Trudnica više nije imala ono bledo, iscrpljeno lice; obrazi su joj blago porumeneli, a u očima joj se vratio sjaj koji gladni nemaju.
Sedmo veče od početka posta, dok je u kući vladao mrak, a samo je kandilo tinjalo pred ikonom, Jagodu probudi neobična težina u stomaku. Dete, koje je do tada živo skakalo, odjednom se smirilo, ali je osećaj u utrobi bio oštar i hladan. Uskoro se kroz tminu hodnika začuše tihi, spori koraci. Vrata njene sobe zacvileše. Na pragu je stajala Rada, držeći u ruci dogorelu sveću. Svetlost je odozdo osvetljavala njeno strogo, koščato lice, čineći je nalik na svetiteljku sa starih, potamnelih fresaka – ali bez imalo blagosti.
– Budna si, Jagoda, – reče Rada poluglasno, a glas joj je bio ravan i hladan. – Ranko kaže da nam molitve ne dopiru do neba. Kaže da se miris greha i dalje širi kućom. Sveti Arhangel ne prima naš post.
Jagoda se pribi uz zid, podvlačeći noge pod teški jorgan, tačno iznad mesta gde je u sanduku ležao njen greh.
– Ne znam o čemu pričaš, Rado. Svi postimo. I meni je teško, trudna sam…
Rada ne odgovori ništa. Polako je spustila sveću na sto, a onda je, umesto prema Jagodi, krenula pravo prema drvenom sanduku sa posteljinom. Jagodi se sruči srce u pete. Htela je da vikne, da skoči, ali telo joj je bilo ošamućeno sitošću i strahom.
Rada podiže teški drveni poklopac. Miris lavande i starog drveta na trenutak ispuni sobu, ali ga odmah smeni oštri, prepoznatljivi miris sušenog svinjskog mesa. Šuštale su novine pod Radinim grubim prstima. Kada se okrenula, u ruci je držala dopola pojeden komad šunke.
– Zbog ovoga nam kukuruz gori, – šapnula je Rada, a u očima joj se zacakliše suze besa i fanatizma, – Zbog ovoga nam stoka crkava. Đavo se uselio u tebe, Jagoda. Hlebom i vodom se duša čisti, a ti je slaninom hraniš dok ti brat bdi nad praznim koritom!
U tom trenutku, na vratima se pojavi i Ranko. Izmršao, razbarušene kose, izgledao je strašno u polumraku. Kad je video meso u Radinoj ruci, lice mu se zgrči u bolnu grimasu. Pogledao je ledeno u sestru.
– Izlazi. – reče Ranko glasom koji je drhtao od suzdržanog besa.
– Ranko, brate, trudna sam! Dete je tražilo! – zaplaka Jagoda, sklapajući ruke.
– Izlazi iz moje kuće! – dreknu on, koraknuvši napred. – Nosi svoj greh odavde pre nego što nas oganj sa neba sve ne sprži. Idi kud hoćeš, idi na drum, ali pod krovom Rujevića tvoja noga više neće stajati dok se ova kuća ne okaje!
Nije bilo milosti. Te iste noći, po mesečini, Jagoda je sa zavežljajem u rukama – u kojem više nije bilo mesa – stajala na prašnjavom seoskom putu. Dok je koračala kroz svežu noć prema varoši, dete u njoj ponovo se pomeri, ali ovog puta blago, kao da joj pruža utehu. Pogledala je unazad prema zamračenoj kući svog brata koja je ostala da tinja u sopstvenom strahu i mraku.
