3. Moja čaura
Dok u pozadini svoje prostorije uživam u melanholičnom tremolu blek metala zapitao sam se kako ću znati da sam larva, i šta uopšte i znači biti larva. Toliko sam ophrvan i povežen letargijom da me umor suviše lako hvata i postaje mi mrsko da iočemu razmišljam.Jedina pomisao u glavi mi je opet kako ću se poput nekog blavora zavući pod krpe u svojoj spavaćoj sobi i zaklopiti svoje slabovide a opet tako radoznale oči.Ko će mi večeras puštati projekciju svojih mentalnih reprezentacija iliti na ne štreberskom snova. Da li će večeras bog ili đavo da komanduje mojim košmarima.Možda će se i udružiti i odvestiu me na neko najlepše mesto koje snivač može da poseti dok je u svom krevetu zakopan pokrivačima i ćebadima.
Ujutru kad bih se probudio samo bih nastavio svoju dremku ne obazirajući se na život koji se odvija oko mene.Imam osećaj i utisak da nisam dovoljno zainteresovan za sve to što se dešava u svetu i da želim bilo kakvu promenu.I tako svakog jutra,ali na kraju ustanem u jednom trenutku,jer je moje htenje jače od moje nezainteresovanosti i sebičlika.
Ne znam dal je moguće biti sebičan prema sebi ali misliim da u sebi uskraćujem previše toga.Izvan granica moje sobe se odvija jedan jako zanimljiv vremenski tok uobličen svojim prostornim atrakcijama a ja često propuštam sva ta događanja zbog svoje sebične i samodestruktivne prirode jednog zbunjenog crva izgubljenog u svojim granicama spoznaje a opet toliko neograničen u svojim željama.Zašto je toliko lako želeti a toliko teško hteti pomislih i ustadoh iz svog očajnog kreveta.Gde mi je čaura? Zapitah se pipajući sebe po ramenima.Da li je ovaj krevet moja čaura zajedno sa pokrivačima i jastukom?Prilično sam siguran da ovaj krevet nema ništa sa mojom sklonošću da postanem larva već me i odvlači od te zamisli.Pa čak i da imam plišanu igračku ili neku devojku zagrljenu dok ležim opet bi verovatno bilo podjednako beznačajno i zamorno za moje crvlje biće koje hoće da se preobrazi u nešto bliže svojoj svrsi.
Jedno sam zaključio.Ja se u krevetu osećam prijatno ali ne i živo.Međutim leptiri su živi i uvek nasmejani svojim bojama punim života i podrugljivih šara kojima se sa pravom rugaju ostalim insektima koji se jedva kreću.Meni nije do ruganja.Samo želim da osetim opet kako je to osećati se živo i srećno u isto vreme.Želim da osetim samog sebe nasmejanog a da ne budem osuđen za to.Često i sam sebe osuđujem pored toga što sam sebičnjaković.Za to je verovatno dobrim delom kriv ovaj grad u kome pušim,kockam se,pijem,lažem i družim se sa ljudima.I sve to radim sa neverovatnim zanosom i uživanjem iako me samo čini sve sebičnijim i sujetnijim.
Život pun poroka je jako lep, ali ima svoju cenu kao i sve drugo što čini lepim ovaj svet.Što više se nerviram polako shvatam da baš svako moje uživanje ima neku vrstu štete na moj život.Polako me ubijaju iz njihove dimenzije carstva senki, i pružaju mi svoju ruku da se udružim sa njima protiv svih ostalih a najviše protiv samog sebe.Zamisli te kakav je taj neko ko želi da vas preokrene protiv samih sebe.Puni vas mržnjom, puni prezrivo ljubomorom, sa đavolskom pakošću puni pohlepom, zasipa čemer u vašu žučnu kesu i isisava svetost i smelost da se suprotstavite svemu što vam prkosi, pa i smrti samoj.
Nažalost i odsustvo poroka predstavlja veliku muku jednom kada se oseti pod prstima ili kada nam se zavuče pod kožu.Tada deluje kao da nam nema spasa ali to je samo zabluda.To sam porok progovara iz nas a mi ga slušamo ne bivajući ni svesni da ga slušamo.
Nekada, kada mi je muka od laži i zaluđivanja kojima me poroci zasipaju,poželim da pobegnem iz sopstvene kože i ostavim ih da do kraja dekompozitiraju tu ovozemaljsku ljušturu.Nekad ta želja postane previše realna da ju je teško obuzdati u svojoj euforičnosti.Plašim se da će u jednom trenutku ta želja postati toliko stvarna i moćna da je neće biti moguće izignorisati poput nekog dečijeg bahatog prohteva.
Da li ću ako napustim svoju kožu moći da lepršam poput leptira po zelenim poljanama zapljuskivan sunčevim svetlosnim talasima?Ma ko da je i bitno.
Idem da spavam.
