Из збирке „Приче из Латсвета“
Место радње: Мезилон
Модел RO 881-E.
Запис за једанаести дан једанаестог месеца.
Алфонсо је устао из кревета у 6:21. Пожелео ми је добро јутро као и увек. Следећа реченица му је била псовка. Изговорио ју је када је одврнуо славину из које није потекла вода. Алфонсо је морао други дан за редом се умије из лавора због квара на цеви која доводи воду у овај део пустиње. Јуче је звао Водовод, рекли су да ће проблем данас бити решен. „Благо теби, Роби. Теби не треба вода.“ Увек ме је код људи фасцинирала пракса давања надимака. Рекло би се да им је од најранијег доба усађена та склоност за смишљање и додељивање алтернативних имена која за функцију имају да замене право име или назив живог бића или предмета. Ако узмемо у обзир и мој сој, тај скуп појмова подлежних надимцима добија трећег члана. Ја сам више од предмета, а мање од живог бића. Могу да мислим и причам, али не могу да осећам.
Док је старац доручковао, ја сам нахранио волове. Алфонсо има четири грла (Боксера, Билија, Барона и Бакстера) на жицом ограђеној површини од 50 m2. Приметио сам да би обор требало очистити и одмах се бацио на то. Ја не одлажем ствари, мене не мрзи, мени не смета врућина, ја се не умарам. RO моделима старијим од пет година би се батерија трошила услед вишесатног рада, али 881 и касније генерације могу да раде све док сија сунце.
Било је 8:03 кад сам завршио са чишћењем. Алфонсо је гледао вести преко пројектора. „Види фонтана колика је, мајке ти! Види млазеве… Па ово иде до три метра увис најмање!“ Почео је да врти главом. „Битно да господа из града има воду, а нас сељаке ко шиша! Ма иди бре…!“ Променио је канал агресивно и сада се на зиду осликавала музичка емисија.
„Зашто поново не зовеш Водовод?“, предложио сам.
„Да знаш да ћу да их зовем!“. Устао је са фотеље и узео телефон. Извукао је антену из њега, па стао у месту. „Ма, кад дође вода, дође. Нећу сад да их зовем стално.“
„Свакако су рекли да ће данас доћи. Дан још није готов.“
„Јесте, Роби, у праву си.“ Вратио је антену и положио телефон на сто од гвозденог дрвета. „Јесу јели волови?“
„Јесу“, одговорио сам.
До смркавања, које је почело у 19:43, ништа се нарочито није десило. Алфонсо је јео још два пута и обријао се у међувремену. Оставио је само седе бркове.
Попио је лекове.
Чим је кренула да пада ноћ, пративши своју дневну рутину, нахранио сам волове по последњи пут у дану. Алфонсо је седео напољу на трему и пушио лулу. Сва електроника коју има у кући се напаја соларном енергијом. Батерије су користили само собна лампа и радио који је он био изнео са собом да му тихом музиком зачини гледање у још тише модро пространство. Стару баладу је прекинуо оштар звук паљења моје црвене лампице.
„Роби, јеси готов? ‘Ајде дођи да поседимо мало још тих пола сата који су ти остали.“
Послушао сам га.
„Колико је још балона воде остало у шупи? Пет?“, питао ме је.
„Шест пуних и седми начет.“
„Уууу, одлично. Имаће за стоку.“
„Алфонсо? У првој половини дана си био нервозан и бесан због нестанка воде, а сада си потпуно миран. Није ми јасно.“
„Није ни логично. Људско понашање не прати шаблоне. Променљиво је, то ти је то.“ Гледали смо у даљину 6,02 секунде док није поново проговорио. „Нема живе душе осим нас… Пре колико се Френки одселио?“
„Пре 480 дана, заједно са својом супругом и псом.“
„У, бокте! Толико је прошло?! Па добро, ћерка му је удата у Оретоту. Унуци су му тамо. Продао је стоку, кућу… И боље. Да сам млађи и ја бих можда. Маторој дртини која не може ни по домаћинсту више да ради ништа је добра и ова прашина.“
„Не буди строг према себи, Алфонсо. Не треба да се потцењујеш чак иако ниси више млад и јак као пре.“
Окренуо се ка мени и осмехнуо. „Хвала ти, Роби. Добар си пријатељ. И много ми значиш. Не само што ми помажеш, него и тиме што си ту. Увед поред, у близини.“
Да ли су му то очи засузиле? Нисам могао да будем сигуран у све растућој тмини.
„Нема на чему! Када ти год затреба нешто, само тражи и помоћи ћу ти. Зашто ме мазиш по глави? Зар се не ради то кућним љубимцима?“
Старац се само насмејао. Људи се смеју и кад им не испричаш виц. Стварно не прате никакве шаблоне.
„Јао, Роби! Роби!“, почео је још јаче да се смеје. „Је л’ се сећаш кад је Френки довео пса, како се беше оно звао?“
„Којот“, потсетио сам га.
„Јесте! Кад је довео Којота код нас јер је чуо да сам те купио тог месеца. Кад га је довео да се играте, је л’ се сећаш? Мислио сељак да си и ти нека врста љубимца“, зауставио је смех дланом, „а Којот почео да лаје на тебе! Ха-ха-ха-ха! Па си ти онда, онда си укључио ону сирену, оно гласно, да га отераш. Ха-ха-ха-ха-ха-ха-ха-ха-ха! Побеже Којот ко зец! Френки га је јурио сат времена!“ Смех му је одјекивао двориштем. Негде далеко су прави којоти почели да завијају заузврат. „Јој, животе“, обрисао је сузу са ока.
„Да, сећам се. Свакако да је било смешно.“
Пет минута до мог гашења, Алфонсо је отишао да спава. Пожелео ми је лаку ноћ као и увек.
***
Модел RO 881-E.
Запис за дванаести дан једанаестог месеца.
Систем ми се покренуо с првим сунцем. У 5:55, да будем прецизан. Алфонсо се није пробудио. Мртав је. Знао сам да су дани били у питању.
Када сам то констатовао, одмах сам отишао по лопату. У 7:18 је рака била попуњена. Нисам му одржао опело јер га за све три године колико смо провели заједно никада нисам питао којој религији припада. Опело свакако мора да одржи човек од вере, што ја нисам. Узгред, ниједног нема у близини.
Сву четворицу волова сам пустио из обора. Слободни су да иду где хоће. Мада, мале су им шансе за опстанак у пустињи.
Када неко умре, људи пролазе кроз фазу која се зове туговање. Тo је емоционални, психолошки и често физички процес суочавања са губитком блиске особе. Та природна реакција на губитак може да укључује осећања као што су туга, бес, кривица, збуњеност и безнађе. Све оно што ја не могу да осетим.
Алфонсо је био добар човек и власник. Добар пријатељ. Заслужује да неко тугује за њим. Ја бих преплакао реку, али не могу.
