Noćas vidim duhove
Crvenu sunčevu svetlost
Pri smiraju dana
Mislio sam da više nemam prava
Na kule reči
Da sam otišao isuviše daleko
Ne razmišljajući o raskrsnicama
I drvenim kućicama na starom brdu.
Čija sećanja pratim
Sada kada je sve drugačije?
Noćas vidim duhove
I nisam siguran
Da li je pesma dozvoljena.
U ulici je tiše nego inače
Noćas vidim duhove
I ne razumem koga
Ponovo čekam
Pored školskog dvorišta
Ali nebo je već prepuno stakla
Noćas vidim duhove
I više mi nije dozvoljeno da tugujem
Pravim se da slušam
Dok sedimo za stolom
Ali se opraštamo
Jesam li ikada živeo
U svim ovim skučenim sokacima
Crna pseća glava je u mojim rukama
Ponovo mogu da spasim jedan život
Milovanjem i toplotom
Ista oštrina iste zime
I kredom iscrtane kocke
Ispred ulaza u zbornicu,
Nemilosrdnost prirode
Dok ukopan stojim
Pored tuđeg kreveta.
Hajmo još jednom,
Dopuštaš mi da zapevam
Blaže nego ikada
Kajem se
Jer ti se nikada nisam prepustio
Dovoljno da se odreknem
I ispunim ono što mi je dato
Od toga dana smo posadili
Dve japanske šljive
Vodili razgovor o tome
Kako današnje vreme nije
Blagonaklono prema trajanju
Lastama, strpljenju i rastu
Rekao si mi da si kao mlad
Zasadio jelku
Da si već tada razmišljao o
Uglu koji će dostići
Za nekoliko decenija
A ja sam plakao pored tebe
Skrhan time što sam naslutio
Da smo nepovratno izgubili mogućnost
Stvaranja za horizonte
Da su godine kada smo sadili jelke
Odavno otišle u zaborav
Usklikivali su smrti metafizičkog
Ali kada je praznina preuzela seme
Ostao sam ponovo bez hlada.
Pokušao sam da budem deo sveta
Na kraju leta sam ipak ostao bez tebe
Nisam preboleo to
Što su svi moji živi
Dok ja zaboravljam kako da dišem
Nisam stigao da se pomirim sa
Tragedijom vremena
A uporedo moram da oplakujem
Sopstveni promašaj.
Zameraju mi kada govorim o drveću
Jer kažu da zapravo nisu biljke
Ono o čemu želim da šapućem
Ja samo ne znam
Ne znam kako drugačije da saopštim
Da u obrisima ružičastih oblaka podneva
Osećam očevu davnu mladost
Ruku u ruci dok odlazimo do trafike
Da na starom autobuskom stajalištu vidim
Kaput pun čokolada
Koje je redovno donosila
Po povratku s posla
Dok joj je telo
Još dozvoljavalo da vodi
Na raskrsnici u podnožju brda
Pozdravljam najboljeg prijatelja
Još uvek nemamo snage da stanemo
Plašimo se kao nekada
Da će nam glas zadrhtati
Knedla zaigrati
Stidimo se da kažemo jedan drugom
Da naša istina nije izgledala ovako
I da je u redu danas patiti
-Sećanja stoje-
Kako da inače objasnim
Da ispred oronulog diskonta „Litar“
Kupujemo šarene sokove
Kabeze i klakere
Vodiš me kući i jedemo sladoled
Zvezde izgledaju bliže nego ikada
U krevetu čitam Robina Huda
Živim u drugim svetovima
Beli čaršav u spavaćoj sobi
Rashlađuje mršava upaljena stopala
Slušamo zajedno zrikavce
Danas mrak pada ranije
Tiho je
I odavno sam te zamolio da
Izneseš uramljeni goblen
Od koga godinama drhtim.
Ti strepiš od toga da nisu šljive
Telima isuviše međusobno blizu
Ne znaš u kom će se pravcu granati
Pitam se da li ću nas pamtiti
Po džakovima koje smo obmotavali
Oko sadnica
Ne bi li se sačuvali od promrzlina
Koje smo sami naneli
U dobu bez oslonca.
