Nije došao uz fanfare, ni pod reflektorima.
Nije upao u tvoj život kao uragan, već kao tiho popodne koje se samo uvuče u srce.
Dok si ti filozofirala o životu, ljubavi, večnosti i o tome zašto ljudi gube jedni druge,
on je negde učio da sluša.
Da razume pauze između rečenica.
Da oseti svetlost u nečijem glasu.
Učio je kako se voli, a da ne guši.
Kako se ostaje, a da se ne zaboravi leteti.
Dok si hodala kroz dane – ponekad sa osmehom, ponekad umorna od svega – on je koračao tamo negde u svom svetu, ne znajući još da ide baš ka tebi.
A onda, jednog dana – u jesen, kad lišće šušti pod nogama,
ili u proleće, kad vetar nosi miris limuna i vetar razmrsi kosu —
stajaćeš negde, ne očekujući ništa posebno. Uživaćeš u toplim zracima sunca i u daljini videćeš senku koja polako ide ka tebi.
I samo ćeš znati.
Neće biti vatrometa, možda ni pogleda na prvi mah. Ali u njegovom glasu, kad izgovori svoje ime, biće nešto… Osetićeš na trenutak kao da ga oduvek poznaješ. Pojaviće se iskra, u tvom srcu koje dugo već miruje.
Jer srodna duša ne dolazi da te spasi.
Već da ti pokaže da nisi luda što si čekala.
Što si verovala.
Što nisi pristajala na manje.
JER MANJE – NIJE TEBE VREDNO!
