Noć u Beogradu mirisala je na leto. Nebo je bilo prostrano, puno zvezda, a topli vetar je nosio miris lipe i nečeg neuhvatljivog – nečeg što je Milenu uvek podsećalo na njega. Sedeli su na krovu njegove zgrade, daleko od buke i gužve, uz vino i tihu muziku koja se stapala sa zvukom grada.
Njihova tela su bila blizu, ali među njima je uvek postojalo nešto neizrečeno. Milena je prstima prelazila po ivici svoje čaše, osećajući kako se treperava svetlost grada prelama u crvenkastim odsjajima na njenim rukama.
„O čemu razmišljaš?“ pitao je Andrej, bez žurbe, kao da već zna odgovor.
„O tome da bismo mogli zauvek ovako da sedimo i da te nikada ne upoznam do kraja.“
On se nasmejao, onim svojim smirenim, sigurnim osmehom, kao da ništa u ovom svetu ne može da ga iznenadi.
„Možda me već poznaješ više nego što misliš,“ rekao je, spuštajući čašu pored sebe.
Milena se okrenula prema njemu, sada ga gledajući pravo u oči. Te oči su uvek bile zagasitog, tajanstvenog sjaja, kao da u njima skriva svetove koje ne pokazuje nikome.
„Ne verujem u to,“ rekla je tiho. „Ne znam šta mi značiš, ne znam šta mi mi značimo.“
Andrej je nekoliko sekundi ćutao, a onda se blago osmehnuo, onako kako je umeo samo u trenucima kada bi bio potpuno siguran u ono što govori.
„Fatamorgana pod zvezdama.“
Nije mu odmah odgovorila. Samo je upijala njegove reči, osećajući kako joj nešto u grudima blago zadrhti. Možda je upravo sada dobila odgovor na sve ono što ju je mučilo. A možda je i dalje lutala kroz sopstvenu iluziju.
„Ti stvarno ne veruješ u ljubav, zar ne?“ pitala je, gotovo šapatom.
Andrej se lagano naslonio na ruke, pogledavši je s blagom radoznalošću.
„Ne,“ rekao je. „Ali verujem u romansu.“
„U trenutke.“
„Da, u trenutke.“
Milena je skrenula pogled. Razumela je. Previše dobro ga je razumela.
„I šta onda?“ pitala je naposletku. „Šta biva sa romansom kada trenutak prođe?“
Andrej joj nije odmah odgovorio. Umesto toga, posegnuo je rukom ka njenom licu i lagano povukao pramen njene kose iza uveta. Osećala je kako joj srce kuca brže, kako vazduh postaje teži.
„Zašto razmišljaš o kraju dok smo još ovde?“ prošaputao je.
A onda ju je poljubio.
Njegove usne bile su tople, sigurne, ali nežne. Nije bilo žurbe, nije bilo grubosti – samo taj trenutak, njih dvoje, i vetar koji je tiho prolazio između njih. Njegovi prsti lagano su klizili niz njen vrat, zaustavljajući se na ramenu, kao da želi da upamti svaki njen pokret, svaki drhtaj pod svojim dodirom.
Milena je zatvorila oči i prepustila se.
Bila je to noć u kojoj su se sve granice između stvarnog i nestvarnog zamaglile. Nebo nad njima bilo je beskrajno, zvezde su svetlucale poput rasutih bisera, a oni su postojali samo jedno za drugo – u tih nekoliko sati, u tom trenutku koji je možda bio iluzija, ali je bio njihov.
Njegove ruke kliznule su niz njena leđa, privlačeći je bliže. Nije bilo potrebe za rečima. Osećala je njegov dah na svom vratu, njegovu kožu uz svoju, kako je vetar donosio miris njegovog parfema pomešanog sa letnjom noći.
Neko bi rekao da je to ljubav. Andrej bi rekao da je to samo trenutak.
A ona… ona više nije bila sigurna u ništa.
Kada je svanulo, ležali su prekriveni tankim prekrivačem, dok je prvi zrak sunca bojao njegove crte lica. Milena je posmatrala kako mu se trepavice blago pomeraju dok polako otvara oči.
„Ostaćeš?“ upitao je, ne menjajući izraz lica.
Nije znala odgovor.
Možda hoće. Možda neće.
Možda će nestati pre nego što sunce skroz izađe, pre nego što se romansa rasprši u svetlosti dana.
Ili će možda ostati još malo – dok god ta fatamorgana traje.
