Susret

Ulica je bila mirna. Dopirao je tek poneki korak prolaznika i šum lišća koje je vetar nosio niz kaldrmu. Sasvim običan dan nije najavljivao ništa neočekivano. Ipak, neočekivano se dogodilo.

Sreli su se posle dvadeset godina. U prvi mah, gledali su se pravo u oči, tražeći u njima onaj žar koji ih je nekada grejao iznutra, rasplamsan.  Sada su tu bili samo njegovi odsjaji, slabi, gotovo neprimetni, kao sveća pred gašenje. Vezivalo ih je nešto, znali su to oboje. Nešto slabašno i tanko, nešto poput uzdaha nezavršene prče, stajalo je između njih. Nevidljivi prostor, koji ih je delio, strujao je polako, kao da želi da prekine muk. Oni su se samo posmatrali. Reči nije bilo. Lica koja su se nekada budila jedna kraj drugog sada su bila strana. Pokreti su im bili drugačiji. Telo, držanje, čak i način disanja nije bio isti. Sve je pripadalo nekim drugim ljudima. Ljudima koje nisu poznavali. Nekadašnja ljubav koja im je ispunjavala dane i koja ih je držala budnima noću, verujući da se ništa nikada neće promeniti, davno se ugasila.

Sreli su se posle dvadeset godina i nisu se poznavali. Oboje su pamtili osobe koje više ne postoje. Zato su ćutali. Nisu znali odakle da počnu. Ona je u mislima tražila tragove mladića koji joj je držao ruke na kiši i smejao se naglas. Verovala je, duboko u sebi, da je i on tražio devojku koja ga je čekala na klupi pored reke. Nije ih bilo. Ovde su bili neki drugi ljudi. Od onih starih je jedino ostao jedan mali trag, jedna iskrica u očima koja je bila tu da ih podseti da su nekada bili jedno. Nekada bliski, a sada dva stranca, nisu mogli ni da vide kako su se menjali kroz godine. Život ih je razvojio, pa nisu pratili puteve koji su ih oblikovali. On je rastao izvan njenog pogleda, a ona izvan njegovog. Dogodilo se mnogo toga što nisu delili. Zato su sada stajali jedno pred drugim sa uspomenama koje ne znaju gde da smeste.

Sunce je polako probijalo oblake, bacavši svetlost preko njihovih lica. Niko se nije pomerao. U tom trenutku, vreme se činilo tanko poput stakla. Prošlost i sadašnjost dodirnule su se na njegovoj površini. Vetar je na tren podigao pramen njene plave kose i spustio ga nazad, kao da se i on dvoumi da li da ostane ili ode. Stajali su tako nepomični, znajući da bi svaki načinjen korak mogao značiti početak ili kraj.