7.Hapšenje
-To je ovde?
-Da. Ostaviću Vas.
Emilija se zanela isprobavanjem vina. Zapisivala je rezultate. Kad se okrenula ka njemu bila je nasmejana.
-Hoćeš da probaš?
-Mislio sam da si zadubljena u posao?
-Nisam toliko. Jesi li našao ubicu?
-Ne. Ali sam jako blizu.
-Ti si u stvari došao da me ispitaš?Pa hajde.
-Koji broj obuće nosiš?
-38. Nosim samo patike.
-Da li si nekad nosila periku?
-Jesam. Kad sam bila mlađa glumila sam u pozorištu ali sam brzo odustala.
-Da li si u poslednje vreme išla kod zubara?
-Izgledam li uznemireno? – pokušala je da se nasmeje, ali je počela da se znoji.
-Da.
-Treba mi cigareta – ruke su počele da joj se tresu.
-Slušaj. Znam da si je ti ubila i ti dobro znaš da ja znam. Ali samo mi reci zašto?
Emilija je besno bacila čašu a Petar je shvatio da je barica na mestu zločina bila od vina.
-Da ja sam je ubila! Loše je uticala na ljude koje volim! Ona je razlog zašto me verenik ostavio. To nisam mogla da podnesem! Ta drolja je zaslužila da umre! Stavi mi lisice i vodi me jer neću da se pozdravljam. Ona matora je predosetila nešto. Ima gadura nos za te stvari, zato joj niko ništa ne može.
Petar je shvatio da se baba i unuka nikad nisu volele i ispunio je Emiliji želju: odveo ju je bez pozdravljanja.
