3. poglavlje
Normalniji odnosi
Bio je petak i momci su se sastali da vežbaju.Lazar,Mihajlo,Petar,Saša i deca iz kraja su se blesavili sa loptom.Naišao je i Nikola:Momci,šta se radi?Igrate fudbal?
-Malo treniramo.-Saša je dodao Lazaru loptu.
-Al nemamo golmana.-Petar se oglasio.
-Pa mogu ja!-Nikola je ovo jedva dočekao jer se pre šoferskog posla bavio fudbalom.
-Može.-momci su se složili
Tako su otac i sin počeli da se zbližavaju pa je Lazar bio tužan kad je Nikola ponovo krenuo na put.
-Šta je mali?-otac ga je zagrlio.
-Kad se vraćaš?
-Za tri meseca.
-Dugo.
-Ma brzo će to da prođe,videćeš.
-Čujemo se dušo.-Valerija ga je poljubila i ušao je u kamion.
Lazar je dugo stajao na terasi dok mu se očev žuti kamion nije izgubio iz vida.
-Neću ništa da ti kažem.-Stefan je zagrlio brata.
-Jel i tebi bilo ovako?
-Svaki put.Ali mi je lakše jer idem da se vidim sa Elizabetom.Kako je tebi sa Kristinom?
-Više i ne pričamo.
-Što to?
-Mislim da je malo ljuta na mene.
-Jel zbog Slađe?
Klimnuo je glavom.Zbog Slađe,urbane gradske devojke sa kojom je sve više provodio vremena,Kristina je bila povređena.A zahvaljujući njenom ranjenom srcu,nastala je ova priča.
