Носогор Пилу се окрену и учини му се да је негде погрешно скренуо. Ништа што је његово крупно око могло да види није му било познато. Затрепта још једном својим дугим трепавицама и уздахну. – Сто му заврнутих репова антиполе! Мрско му је било да се враћа и он храбро крену у непознато. Тумарао је тамним просторима кад му се учини да чује запљускивање неке ооогромне воде. То му је требало да би своја мала стопала, уморна од пута, умочио у благодарну воду. Једна непозната њушка поче да израња. Био је то, Пилу је био прилично сигуран, стари кроколид о коме је причала мајка оних ноћи кад није могао својим носом да ухвати сан, који се често заплете у гране старе секвоје па неће да отпадне и онда сви остају будни. -Добар даб – рече Пилу мало кроз нос. Тај обичај имају они који су прехлађени, па не могу лепо да кажу неке речи. Никада нисте сигурни са њима да ли је реч о мами или баби, некако им се изгуби права реч у грлу па је не могу пронаћи. А речи су важне. Кроколид се уопште не окрену. Нешто му је било запело између два велика зуба, а заборавио је чачкалице на дну баре. -Ја сам се избугио – рече Пилу, а требало би до вечере да стигнем кући. – Изгубио се каже – промрмља крокодил и оде мирно пловећи низ воду, као да има неку подводну стазу коју само он може да користи. – Шта преостаје јадном малом носогору у туђини, сасвим самом и изгубљеном, вај?! Ваљда се тако вајка и виче кад си изгубљен? Ехееј! Ејеех! Одједном Пилу осети нежно крилце на свом левом увету. Био је то дивни примерак кљуногора трубача који је дошао да врати кући малог носогора и да му објасни како је време да почне правилно да изговара речи, јер у свет бели можеш само ако си способан да све назовеш правим именом. -Како мислиш да је правилно носорог, а не носогор? – скоро подскочи Пилу. Већ је зора обојила цео хоризонт када је мама-носорогица прекорно, а у исто време и нежно, кренула према свом сину да га укори за сав поједени страх. Да ли то значи да мама више није гладна јер се најела страха, остаје нам да откријемо у разговору са својим мамама.
