Kako neke osobe mogu tek tako da napuste nečiji život? Kao da nikada nisu ni bile deo njega. Da li je u pitanju neka vrsta straha ili je to ipak samo kukavičluk? Šta ostaje nakon toga?
Njoj su u glavi ostala mnogobrojna pitanja. Toliko pitanja, a nigde odgovora. Objašnjenja. Zar je tako lako otići? Bez poslednjeg ” zbogom”. Ostala je praznina. Nije bila sigurna hoće li ikada moći nečim da je popuni. Ostalo je slomljeno srce. Razbijeno na hiljadu sitnih komadića. U paramparčad. Hoće li to srce ikada moći opet da voli? Hoće li moći da veruje? Kako? Kako nakon toliko boli opet pokloniti srce nekome, otvoriti dušu? Kako se osloboditi straha koji se poput najlepšeg parfema, onog koji se ne zaboravlja, koji se prepoznaje medju hiljadu drugih, uvuče pod kožu i ne napušta. Opreznost je dobra, ali strah može biti jako zajebana stvar.
Da li se i on plašio? Jesu li zbog toga sve one izgovorene reči, data obećanja sada bila tako daleka? Izgledala su kao san koji nestane nakon što otvorimo oči. Nije to bio bilo kakav san već onaj koji ne želimo da prestanemo da sanjamo, zbog kog se trudimo da odspavamo koji minut duže. Trudimo se da ga zapamtimo. Svaki detalj, svaku moguću sitnicu. Čak i onu najbezazleniju. Obično se na kraju hvatamo upravo za takve stvari. Upravo u takvim sitnicama tražimo onu najmanju slamku spasa. Ne shvatamo da je već sve izgubljeno. Možda i shvatamo, ali nam je teško da to prihvatimo.
Mora li ljubav biti uvek takva? Mora li uvek boleti? Govorili su da boli samo ukoliko nije uzvraćena ili nemoguća. Nikada nam nisu rekli da ljubav zapravo boli na više načina, da ta bol svaki put sve veća. Isto tako su nam rekli i to da vreme zaceli sve rane, ali… Lagali su nas. Vreme ne može zaceliti rane. Samo nas može naučiti kako da prihvatimo tu bol, kako da se izborimo i jednostavno nastavimo dalje. Ali da ne verujemo. Nauči nas da se ne vezujemo previše lako, da ne volimo ludo i duboko, ali… Šta ako neke osobe to nikada ne nauče? Može li se uopšte voleti drugačije? Zar upravo ta ljubav ne bi trebala da ima posebnu draž? Luda, iskrena i duboka. Uredu je biti oprezan. Uredu je ne dozvoliti nikome da vaše srce po ko zna koji put slomi na komadiće. Nije uredu odreći se ljubavi, izgubiti veru u nju. Nije uredu voleti polovično, davati mrvicu po mrvicu. Nije redu bacata pod noge emocije i osećanja nekoga ko ne traži ništa, a spreman je da da sve. Da voli. Onako čisto i nevino. Bezuslovno.
Uvek je, bez obzira na to koliko može boleti, išla na sve ili ništa. Glavom kroz zid. Neko ko bi gledao sa strane, pomislio bi da se ničega ne plaši, da nikada nije bila povredjena. Niko nije znao koliko je zapravo slomljena. Razočarana. Uplašena. A bila je. I to više nego što bi iko mogao da zamisli samo nije pričala o tome. Sama je prolazila kroz to. Kroz svu bol koju je nosila u sebi, sve te strahove, patnju, razočarenja koja je doživela… To je zapravo bio njen najveći strah. Nije želela… Zapravo, nije imala snage da opet prolazi kroz to. Da, plašila se da bi ukoliko opet zavoli, onako kako ona to zna, mogla biti povredjena. Bila je jaka, ali prolaziti po ko zna koji put kroz nova razočaranja… Bilo je previše.
Da li je problem bio u njoj? Da li je davala previše sebe? Da li je njemu zapravo to smetalo? Ili mu je ipak smetala njena pažnja, prisutnost i strepnja? Umela je ponekad da brine i kada razloga za to nije bilo, želela je da bude deo njega u svakom pogledu života. Jedno srce, a dva tela. Jedna duša, a dva uzdaha u noći. Volela je kao nikog nikada do tada, iako je rekla sebi da više nikada neće tako sebi dozvoliti da zavoli, ali reči su jedno, a srce je drugo. Čudno je to…
U ljubavi ne postoje granice. Ne postoje pravila i izgovori. Ne postoje objašnjenja. Ili voliš i daješ sve od sebe ili ne. To je tako jednostavno.
Ljubav nije za kukavice već za one hrabre. To su oni koji se ne plaše koliko god bilo teško. Koji nam daju snagu, drže za ruku kada je to potrebno. Kraj kojih se osećamo sigurno. Znate oni su poput mirne luke, poput sidra. Imaju tu moć da ispune naš dan na najdivniji način, a da pritom ne urade ništa posebno. Da samo svojim postojanjem, odagnaju našu bol. Te osobe su posebne. Njih treba čuvati i voleti na najlepši mogući način.
