Kakve li greške počine oni koji venu u usamljenosti? Svaki dug treba da se oduži u životu u kom je počinjen. I treba da ga oduži onaj koji ga je počinio, ne njegovi naslednici – ako mu sudbina uopšte bude blagonaklona i nagradi ga porodicom. Ništa ne šamara jače od greha predaka. Mada ja ne znam za neki veći greh koji su počinili. Možda je njihovo poimanje greha posve drugačije od moga. Nekad su šamar, psovka i abortus bili standardni deo svakodnevnice.
Sunce je visoko iznad Zemuna iako je sedam popodne. Njegov odsjaj u Dunavu izgleda veličanstveno. Slušam razgovor četvoro penzionera na klupici do mene. Jedan par je doveo unučiće u park da se igraju, a drugi zaseo da odmori od šetnje. Ne poznaju se međusobno, ali razgovaraju. Primećuju jedni druge. Spontani su, bez kalkulacije. Nema dileme hoće li osoba do njih uzvratiti pozdrav. Zlatna generacija koja izumire. Toplina oko srca koja se gubi.
Pričali bi i sa mnom o bilo čemu, samo kad bi me primetili.
Koliko sam puta čula da smo najvažnijih stvari svesni tek kada ih izgubimo? Eto, meni fali ta toplina, ta lakoća ćaskanja sa osobom mojih godina. Fali mi da se ne osećam kao čudak, kao neko ko ugrožava tuđ lični prostor. A na putovanju nam je tako lako da se združimo. Da se smejemo, podetinjimo, budemo drugačiji nego inače.
Bože, kako je lepo ovo popodne! Usamljenost malo manje boli dok gledam ovu užarenu loptu koja baca zlatni zrak nad rekom. Ali ne možeš predugo držati fokus ni na najlepšoj stvari ako je duša prazna. Potrebno je usavršiti tu veštinu, a meni volje manjka.
Usamljenost mi je, s druge strane, oduvek poznata. Vazda mi je bila najbolja drugarica. Pravu sreću imala sam samo onda kada sam te, naizgled obične, svakodnevne trenutke delila s tobom. Nisu bili lepi zbog posebnosti prilike. Bili su lepi jer su bili naši. Samo naši, moji i tvoji. Nisam ih sve zaboravila, iako sam ih pokušala potisnuti svaki put kada bi me nešto setilo na tebe.
Usiljeno sam se radovala kada se skoro razbila šolja koju sam ti donela sa službenog puta. Kad sam polovni ajfon koji sam nasledila od tebe zamenila novijim modelom. Kad sam dobila smešne novce za verenički prsten koji sam ponosno nosila. Tako sam ti se, u sebi, lažno svetila za zaborav. Zaborav na mene, na nas, na sve lepo što smo imali. I moja sujeta moli Boga da nikad više takvu sreću ne osetiš. I zavaravam sujetu da će biti tako.
Ne patim za tobom, već za onim ko si bio sa mnom. A najviše patim za samom sobom iz tog perioda. Za tim spokojem koji dolazi isključivo iz osećaja pripadnosti – duša moje duše. Ili bolje rečeno, prividnom slikom onoga što sam time smatrala.
Kako je lako zažmuriti na nečije neprimereno ponašanje kada sebe ubedimo da ne zaslužujemo bolje? Da ni drugima nije drugačije. Da ne treba dizati glas na ono što nam zagrava dušu.
Pogotovo kad te stvari krenu da se ponavljaju. A ti ubediš sebe da si hirovita, razdražljiva, stalno u gardu pa te sve povredi tri puta gore. Nikome nije idealno – pa zašto bi bilo tebi? Hajde odrasti. Ne mrze te, umišljaš oblak negativne energije svaki put kada ste u istoj prostoriji. Do tebe je.
Do tebe je. On se trudi a ti si izabrala da se gušiš zbog njihovog lošeg ophođenja. On pred svima pokazuje koliko te voli, uzdiže te u nebesa, trči kao dete za majkom, plače jer ne sme da se suprotstavi pritisku porodice. Ženi se drugom osam meseci nakon vašeg razvoda.
Unutrašnji jecaji tvoje tanane duše slomaju te poput oštrih komada stakla. Gde je on? Ko je sada ovaj muškarac? Šta mu se desilo? On je pod pritiskom, oblatili su ga, ucenili. On se plaši, moraš da ga spaseš – to je tvoja obaveza, zaklela si se pred Bogom!
Ali on te više ne vidi, ne čuje, gleda kroz tebe. Ti više ne postojiš. Konačno su uspeli. Više su mrzeli tebe nego što su voleli njega. Doveli su mu nju – ona im je korisnija. Ona uopšte nije nalik tebi. Poslušna je.
Sama si birala svoju bajku. Sama si zatvarala oči na realnost jer je tako bilo lakše. Ti si izgubila, a oni pobedili. Njega više nema. Nestao je. Sećanje na njega bledi pod pritiskom tvog odbrambenog mehanizma. Bacaš sve što seća na njega, slaviš kad prodaš neki vredniji poklon jer tako sitno naplaćuješ njegov odlazak. Ramovi su bez slika, sakriveni po fiokama. Čekaju. Ložiš vatru satkanu od vaših uspomena.
Prihvataš realnost. Nije te voleo. Mislio je da jeste, ali zapravo nije. Njegova vizija ljubavi nije se poklapala sa tvojom. Nije on ratnik svog ideala kao ti. On izvršava naredbe sa „vrha“ i vezuje konja gde mu „njegove gazde“ kažu. Duše su se srele, dug iz prošlosti odužio. Ili se stvorio novi za sledeći život.
Bilo kako bilo, ti i dalje sediš usamljeno na klupici. Najdalje od komunikacije što imaš jeste ovaj veseli kerić koji je poželeo da ga pomaziš. Makar neko. Makar nešto. Budi zahvalna i menjaj fokus. Zavaravaj sebe da će to promeniti tvoju stvarnost. Nadaj se da će te neko čudo spasiti i izvući iz gliba sopstvene čamotinje. U tome se ogleda snaga vere. A trenutno je poprilično labava.
Prolazi brodić Dunavom. Sa njega odzvanja: „a još si tu kad oči zatvorim…“.
Kako para dušu ovaj Rokvić.
