7. poglavlje
I don’t wanna talk about it
Kosta je spavao kada ga je probudio vibrirajući zvuk telefona. Obično se budio lako, danas nije bio jedan od tih ,,lakih” dana. Najpre je otvorio jedno oko koje mu je virilo iz jastuka, dok je pospano ležao na stomaku. Potom se mašio rukom u pravcu telefona, uzaludno ga trazeći, dok nije uspeo da ga napipa. Telefon je lagano skliznuo iz njegovih prstiju na pod. Odustao je lenjo, a potom se predomislio. Ustao je, i uz izvestan napor seo na krevet. Posmatrao je telefon i odmah prepoznao poruku od Eme. Nije bila kratka. Toga se bojao. Osetio je nelagodu u stomaku. Možda strah. Nemir. Slutnju. Sve od jednom.
,,Mogu da ćutim i da se ne javljam, kao i ti. Ipak neću. Ćutanje je perfidna agresija čija je namera da se onaj drugi omalovaži, unizi. Pokori.
Biram da ne budem takva. Kao ti. Nisam ni glupa, ni luda a ni očajna da trpim svakakva s….. Ne primam se na mušku grubost i bezobrazluk. Ponovo biram da budem drugačija od svih koji se služe tim igricama i kojima su one alat za dokazivanje sopstvene vrednosti.
Zato sam rečita i jasna.
Nemoj više da me zoveš. Ne želim da te vidim.”
Još je neko vreme drzao telefon u ruci a onda ga je ostavio kraj sebe na krevetu. Uzdahnuo je, glasno.
Nakrivio usnu i blago je gricnuo kao da razmišlja šta dalje. Ali nije razmišljao.
Osećao je prazninu, ništa. A to je valjda dobro?, pomislio je i klimnuo sebi glavom kako bi potvrdio sopstveni sud. Čula se je, sasvim prigušeno, pesma Roda Stjuarta iz susedstva: If I stand all alone, Will the shadow hide the color of my heart?
Potom je usledio čudan, isprva se činio kao niotkud, jak nalet emocija. Bes ga je savladao.
