11. poglavlje
Look into my eyes, It’s where my demons hide
„Ema, znam da zovem u poslednji čas. Neprijatno mi je što moram da otkažem naš susret. Znam da smo oboje jedva uklopili termin zbog obaveza.“
„Ema? Ema da li me čuješ?“
„Zašto ćutiš?“
“Da.” Tiho je izdahnula vazduh koji je zadržavala u plućima. Ema je sedela na ivici kreveta naslonjena laktovima na kolena. Desnom je rukom grčevito držala telefon u ruci, prislanjajući ga na uvo, dok je levom zaklanjala svetlost koja joj je odjednom bleštala u očima. Ovaj razgovor kao da je već vodila u sebi, bio joj je nekako poznat. Pre samo sat vremena, spremala se radujući se njihovom susretu. Jedva je čekala da vidi Kostu, da mu čuje glas. Da posmatra njegove krupne, tamne oči u kojima bi se gubila dok bi pričali, ni o čemu bitnom.
Ipak, očekivala je ovaj pozov. Javila joj se mračna slutnja još dok su dogovarali njihov prvi zvanični sastanak. Bila je srećna. Sve se brzo, prebrzo odvijalo među njima i delivalo je nestvarno lepo. Zato je i slutila ovakav kraj. Samo je želela da poveruje kako je u životu ipak sve moguće. Da li je?
Čim je telefon zazvonio, znala je da je Kosta zove ne bi li otkazao njihov isplanirani susret. Razlog joj ionako nije bio važan. Znala je pravi razlog. Čitko je napisan u njegovim očima još pri prvom susretu. Razumela je mrak koji bezuspešno vapi za vedrinom. Nemogućom.
Taj mrak je večeras progovorio. Okrenuo je njen broj i izgovarao reči koje nije slušala. Bubnjale su u daljini, potpuno nebitne. Lake jer su prazne. Neistina je otrcana kao siromah.
Srce joj je udaralo u grudima. Želela je da se umiri. Da pobegne iz ove košmarne igre na koju je svesno pristala. A sada nije umela da odigra do kraja, kako treba. Igra koju je Kosta vodio. U kojoj je bio iskustan i vešt igrač.
“Ema, žao mi je. Dogovorićemo se već nekako”. Kosta je nastavljao priču sumnjajući u sopstvene reči. Znao je da je ovo možda poslednji put kako sa njom razgovara. Možda je ovo zauvek. Poznavao je sebe toliko. On je taj koji se okreće i odlazi. Uvek. Od svih. Onda kada je najbolje. Drugačije nije umeo, iako je sa Emom bilo drugačije. Njene krupne, tamne zenice kao da su ga poznavale i kao da su mu još pri prvom susretu nespretno obećavale spas. Činilo mu se da je Ema umela da pretače vedrinu u njemu koja mu je falila.
Uzalud. Ništa nije večno trajalo.
Ema je spustila slušalicu i Kosta je neko vreme gledao u ekran svog hladnog telefona. Da li je pogrešio? Odagnao je ove misli koje su počinjale da mu zadaju glavobolju. Postalo je previše, nije znao tačno šta, nije umeo da pronađe prave reči. Jednostavno, previše. Osećao je napetost u telu koja je polako popustala. Nije bio spreman za korak dalje sa Emom. Ni sa kim. A možda nikad neće ni biti.
Ema je odložila telefon, sputstivši ga pored desnog stopala. Zurila je u njega u nadi da će progovoriti. Nešto lepo. Lepo za kraj.
Kosta je ubrzao hod ulicom koja je bila prepuna prolaznika koji su mu ulivali neku utehu. Da nije sam. Onako kako je navikao da bude, u društvu ljudi koje ne poznaje. Uvek u gužvi i nikako sam sa onima do kojih mu je najviše stalo.
“Prokletstvo! Jesam li zaista zabrljao!?”
Potom se izgubio u masi ljudi koji su mu pružali sigurnost.
