6. poglavlje
Walk away
’’Izgleda da neću baš tako lako otići od tebe’’, Ema se je našalila više za sebe. Kosta je ćuteći posmatrao. Nije mu bilo baš jasno o čemu ona govori. Osećao je da mu je naklonjena na neki neobičan način, i bilo mu je neugodno zbog toga. Ipak, nije bio siguran na šta tačno misli. Ema je primetila njegov upitni izraz lica i blago je protresla glavom kao da je tek sada shvatila da je on tu pored nje i da čeka odgovor.
’’Poznajem tvoje demone’’, rekla je, ovaj put ozbiljnijim tonom iako se smeškala. Više joj nije bila zabavna ta misao. Jer, zaista, u njemu je prepoznavala sebe. Bar onaj deo koji joj se nije dopadao. Koji je pokušavala da od drugih sakrije. Mrak u njegovim očima. Ona je u sebi taj isti mrak nosila. Kao da je u njoj zarobljena neka divlja životinja koja je želela slobodu. Energija koja je u njoj zaključana i koja s vremena na vreme trese i lupa svim silama da probije napolje. Tu snagu emocija prepoznala je i kod njega. Zato je tako brzo i privukao. I drugi su bili inteligentni, duhoviti i naizgled lepši od njega, ali u njemu je videla sebe.
’’Juriš za srećom kao i ja, zar ne?’’, upitala je posmatrajući ga oštrim pogledom kao da se trudila da ga razotkrije. Da mu ogoli dušu. ’’Znaš da je nećeš stići?’’, nastavila je mirnim tonom. U sobi je Ben Harper svirao na akustičnoj gitari: ’’It’s so hard to do, and so easy to say, but sometimes, sometimes you just have to walk away.’’ Muzika koja ih je u tom trenutku obujmila naglašavala je dati trenutak nekim naelektrisanim česticama u vazduhu. Mogao je da vidi njene udahe i izdahe koji su joj ritmički pratili grudnu koš.
’’Ne jurim ja ni za kim i ni za čim’’, odgovorio je blago se smešeći. Nije mu se dopao smer ovog razgovora. Kao da je čeprkala u njemu, tražeći nešto što joj ne pripada. Poželeo je da je izgura snagom svojih misli iz sebe. Osećao se pomalo ugroženo.
Naglo je ustao sa kreveta pretvarajući se da traži nešto, neki komad odeće koji je ležao na podu. Ovim je hteo da joj da do znanja da je razgovor završen i da nema nameru da u njemu učestvuje. Osećao je njen pogled na sebi. Ujedno je osećao i napetost u svojim šakama koje je neprimetno grčio. Prizvala je nervozu u njemu koju nije pokazivao. Okrenuo se je još uvek nag prema njoj, znao je da će joj biti neprijatno. Ipak, ona ga je i dalje posmatrala, tamnim i krupnim očima je istraživala njegove. A onda se nasmešila i meko klimnula glavom kako bi mu pokazala da je shvatila poruku. Da dalje ne može. I ne treba.
’’Bilo je (tražila je pogodnu reč za kraj) pa, sjajno!’’ Podigla je torbu sa stola opipavajući prstima u njoj neki od karmina koje je uvek sa sobom nosila. Imala ih je bar dva, tri u torbi. Potom je uigranim pokretima tapkala ružem po usnama, a onda je zatvorila poklopac i rekla ’’Vidimo se’’. Nije ga više ni pogledala.
’’Naravno’’, odgovorio je Kosta brže nego što je želeo.
Posmatrao je kako odlazi. Petljala je rukamo po kosi kako bi je izvukla iz kaputa. Nije se okrenula da ga još jednom pozdravi, iako je očekivao da joj još jednom vidi lice uokvireno loknama.
Zatvorio je vrata držeči rukom bravu neko vreme. Ona je nekako umela s njim, pomsilio je. I ova ga je misao više zabrinula nego što ga je obradovala. Jer sa njom, izgleda, neće biti lako.
