12. poglavlje
I’ve got you under my skin
Jesen je bila kišna. Jedna od onih koja svojim romantičnim žutim, sunčanim bojama uspavljuje. Malo je bilo toplih, suvih dana. Kiša je prečesto i dugo padala, ne ostavljajući vreme za laganu šetnju koja ume da godi duši i telu. Dani su prebrzo posiveli, hladnoća i vetar su rasterali šetače.
Kosta se užurbano spremao za izlazak sa društvom. Petkom je voleo da se razvlači po stanu, da dangubi. Ako je morao da juri tokom radne nedelje, petak uveče je voleo da rezerviše samo za opuštanje. Umeo je da uživa. Ipak, sa društvom se već neko vreme nije video, nije želeo da rastura zabavu. Zapravo se odavno nije zabavio. Otkad je, još početkom godine, prekinuo kontakt sa Emom, nekako se smirio. Povuka se. I dalje je o njoj razmišljao, ali bi te misli odmah rasterao kao muvu rukom. Voleo je praktičnost kao i svi muškarci. Nije hteo da gubi svoje dragoceno vreme i nerve na ozbiljnu vezu koju je Ema verovatno želela.
Tumarao je po stanu tražeći ključeve od auta. Pritom je, s vremena na vreme, bacao pogled s prozora ne bi li se odlučio da li će pešaka ili autom. Tog dana je nekako posebno bio neodlučan, pomalo smeten. Kako nije mogao da nađe ključeve, to mu je bio nekakav znak da krene pešaka. Požurio je jer nije u redu da ga čekaju. Provukao je brzim pokretima prste kroz kosu, kako bi ukrotio guste vlasi, uhvativši na tren svoje zenice u ogledalu. Iz druge sobe čuli su se zaglušujući zvuci pevljive melodije „I’ve got you under my skin, I’ve got you, deep in the heart of me…“, pesma koja ga je nekim nevidljivim silama vukla ka Emi. Stisnuo je zube, namrštivši lice. Dođavola zakasniće!
Vrata su se treskom zalupila za njim, ostavljajući stihove da trepere u praznom stanu: „I’d tried so, not to give in, I said to myself this affair never will go so well…’’
Vetar mu je mrsio već umršene kovrdže, hladeći mu vrele obraze. Prijala mu je hladnoća da mu rashladi smeteni um. Od kad je prekinuo sa Emom, nije ličio na sebe. Sve je delovalo isto a opet drugačije. Pomalo klonuo duhom, svaka devojka bi mu brzo dosadila. I povrh svega najviše mu je smetalo to što je neprestano mislio o njoj.
Hvatajući brzinu u koracima, protresao je glavom kako bi se usredsredio na sadašnji trenutak. Ne može ovako smušen i neveseo među svojima. Nisu ga navikli takvog. Kiša je sve vreme pomalo padala, lagane kapi su mu kvasile lice. Ubrzao je korak. Iako je hladno, bilo je dosta ljudi u gradu. Tek po koji prolaznik bi se javio. Kosta se, udubljen u svoje misli, trgao i otpozdravio. Nije primećivao nikog oko sebe.
Onda je ugledao nju. Emu je odmah primetio.
Išla mu je jednako ubrzanim korakom u susret. U dugačkom kišnom mantilu i patikama. Slušala je muziku na slušalicama. Čelo mu se blago naboralo. Desnom šakom stezao je pesnicu. Time je kontrolisao trenutnu nelagodnost. Pomešana osećanja. Ni sam nije znao kako da se ponaša. Nisu se čuli ni videli od kako je odložio njihov susret, nakon čega se više nije javljao. Nije ni ona.
I Ema je njega videla. Sada su već bili prilično blizu jedno drugom. Nije primećivao znake nervoze kod nje. Zapravo ništa nije primećivao. Samo oštar pogled usmeren ka njemu. Ni topao ni hladan.
Držali su poglede jedan drugom sve dok se nisu mimoišli. Bez i jedne reči, bez pozdrava i osmeha. Ostala je za njima blaga napetost i tišina. „Koju je muziku slušala?“, okrznula ga je laka misao. „I zašto je, dovraga, tako ravnodušna?“
Tek tada je primetio da je u šaci stezao ključeve od auta.
Popustio je stisak, dok su mu hladni prsti blago podrhtavali.
