13. poglavlje
Cry me a River
Emi je srce snažno lupalo. Čula je svaki otkucaj u ušima. Muzika je postala tiha i nerazgovetna. Vlažan vazduh ispunio joj je pluća toliko naglo da je imala utisak kako ne može udahnuti niti jedan udah više. Osetila je kako joj vena na slepoočnici pulsira i najavljuje glavobolju. Otkud on?!, još uvek nije mogla da dođe sebi. Diši Ema, samo polako. Diši, pokušavala je da se umiri kako bi trezvenije razmišljala. Noge su joj postale teške dok je usporavala užurbani korak. Tek tada je osetila kako su joj se prsti prejako zgrčili u pesnicu, a nokti zarivali u vlažni dlan. Popustila je stisak. Opustila je duge prste niz bokove opipavajući kapi kiše. U trenucima prevelike napetosti, kao što je ovaj, naučila je da jagodice prstiju usredsredi na nešto opipljivo što joj je pomagalo da se skoncentriše. Vetar joj je obigravao oko hladnih dlanova dok su joj se mokre kapljice lepile po prstima. Prijao joj je taj osećaj.
Izvadila je telefon iz desnog džepa mantila ni sama ne znajući zašto. Imala je osećaj da će joj se Kosta javiti porukom kad je već onako kukavički prošao pored nje. Nem. Zbunjen. Namršten?! Zašto, dođavola, on da bude ljut?!, zapitala se, sada već pomalo besna. Na sebe, što je znala da će ovako da se završi, a ipak je jurcala za njim na svaki njegov poziv. Oh, Ema, tako si budalasta ponekad!, prekoravala je sebe ljutito. Šta si očekivala od jednog takvog nezrelog muškarca? Da ćeš ga promeniti?
Kad se uverila da je i telefon nem baš kao i Kosta, besno ga je protresla u ruci kao da joj je on kriv za frku u kojoj se sama uvalila. Opsovala je poluglasno ne mareći za manire i damsko ponašanje. Srećom nije bilo prolaznika. Vratila je telefon nazad, ubrzavši korak kako bi što pre došla kući. Kako bi se što pre sklonila sa mesta nemilog susreta. Dovraga, na šte je ličila?!, protresla je glavom blago zažmurivši. Zar je baš morala večeras da se susretne s njim? I ova sitna kiša lepila joj se za lice i kosu od koje su joj pramenovi samo divljali. Sigurno je bleda u licu, umorna.
Ponovo je izvadila telefon iz džepa. Ovaj put nije pomislila kako joj je Kosta poslao poruku već je otkucala poruku svojoj drugarici Klari. Ona je uvek znala da je nasmeje baš kad joj je to trebalo. „Upravo sam srela K. Samo je prošao pored mene, bez ijedne reči. A ja očajno igledam!!! “ Klara joj je, naravno, odmah odgovorila. „К.? Zar se on ne vodi kao nestao??“ Ema se glasno nasmejala. Ovo joj je trebalo. Smeh. I piće, dodala je u sebi kako bi se ovo poglavlje njenog života završilo.
Telefon joj je ponovo zabrujao u ruci. Veselo je dočekala da nastavi šalu sa drugaricom kad joj je Kostino ime blesnulo pred očima. Ipak je dobro predosećala. Duh se vratio u Igru bezobrazno kako je i napustio. „Trebali bismo se videti“, pisalo je.
Ne odgovaraj Ema, nemoj slučajno da si odgovorila, pretila je samoj sebi. Otključala je ulazna vrata i upalila svetlo u predsoblju.
„Bug off“, ipak je odgovorila. Ne zato što je jedva čekala da ga vidi. Ne zato što joj je falio (iako joj je strašno nedostajao). I sigurno ne zato što mu je oprostila. Već zbog toga što su isti. Dva potpuno zamršena i nezrela Igrača.
A jedan je na kraju morao da izgubi.
