14. poglavlje
Trouble Man
„Uh…Ema. Stvarno bih voleo da te vidim“, treperila su slova na mobilnom ekranu u Eminoj hladnoj ruci. Srce joj je snažno lupalo, kao i svaki put kad bi joj se Kosta javio. To ju je strašno nerviralo. To što joj je telo tako burno i usplahireno reagovalo na njega. Osećala je da je to upravo zato što nikad nije znala na čemu je sa njim. Ti toplo-hladni odnosi su ništa drugo do nevolje. A „nevolja voli društvo“. A kojoj ženi je takvo društvo potrebno?
„Slušaj, to što je bilo među nama (šta god da je bilo), prošlo je. Nema potrebe da se objašnjavamo i međusobno upiremo prstom. Odrasli smo ljudi, zar ne?“ Ema se trudila da ostane ravnodušna iako je imala želju svašta da odgovori na ovakav bezobrazluk. Ipak se je kontrolisala. Smatrala je kako su samokontrola i samodisciplina uma i tela veštine koje je godinama uvežbavala i koje je, kod drugih pa i kod sebe, veoma cenila. Ema nije volela burne rasprave i nedolične scene među ljubavnicima. Smatrala je to divljaštvom i prostaklukom duha primitivnih ljudi. Težila je ka tome da uvek bude dostojanstvena i smirena ma u kakvoj se situaciji našla. Ipak, ovom prilikom došlo joj je da zaurla i da Kostu lupi po glavi.
„Nije prošlo. Ne prolazi. Ema, želiš li da se vidimo?“, navaljivao je Kosta porukama. Kao da je slutio kako se Ema oseća i da ne može, a da ne popusti. Njemu, kome ni jedna devojka ne odoleva. Prosto nije verovao da će njih dvoje ovako završiti. Mlako, bljutavo. Zapravo, da će ga na kraju Ema ovako ravnodušno šutnuti.
„ Otkačio si me. Misliš da ću sedeti očajna u nekom uglu i čekati te? Hvala, ali pak ne.“, Ema je odgovorila i brže nego što je želela. Ovo je bio već pripremljen odgovor, već odavno skrojen u njenoj glavi. Nakon mnogobrojnih scenarija koje je vrtela po mislima svih ovih meseci ćutanja. Bilo je i besnih opaski, zajedljivih komentara, otrovnih pecki i svega što jedan ljudski um može u trenucima plime i oseke osećanja da smisli. I nijedan joj se odgovor nije dopao jer su svi ukazivali da su emocije te koje ih diktiraju. A to nije želela. Nikako nije htela da Kosta oseti da se njegovi tragovi još uvek u njoj nalaze. Kao puževa sluz. Da ga se ne može rešiti. Zato se posle dužeg razmišljanja odlučila da zvuči potpuno ravnodušno. Da je to ono što najviše zaboli. A želela je da vrati istom merom.
„Nikad te nisam otkačio. Ema, čekaću te sutra u Play-u, tačno u podne. Dođi.“
„Potcenio si me!’“, odmetnuo se je Emi dugo suzdržavani bes.
„Nikada“, odmah joj je odgovorio.
Ema je poželela da vrisne kako neće doći. Ni sutra niti bilo kog drugog dana. Da ne želi da ga vidi. Da je gotovo i pre nego što je počelo. Da je kukavica i slabić. Da ga prezire. Ipak, iako su joj ruke drhtale, a venama tutnjala uzavrela krv, Ema je spustila telefon na sto u polutamnoj sobi. U tišini. „Diši Ema. Samo diši.“
Duge je tako sedela dok su joj se misli kidale i sastavljale pod naletom adrenalina. Mnogo je vremena prošlo otkad se poslednji put poljubila s njim. Iako je neprestano o njemu razmišljala, vremenom joj je postao dalek i tuđ. Osećala je kako se je i on namerno od nje udaljio. Otrgao. Slutila je da se, za sve ovo vreme, verovatno viđa sa drugim devojkama. Kosta je, po njenoj definiciji, bio muškarac koji prosto nije znao šta želi i u tom neznanju su stradali mnogi. Znala je da je tako, jer se opekla sopstvenom željom za nečim što je nemoguće uhvatiti. Znala je još i zato što je i sama bila takva. Igrač koji ne voli da gubi već samo da istraje u Igri.
Iako cele noći nije spavala kako treba, iako se u polusnu prevrtala usled nemira koji joj se talasao ispod grudi, ujutru se brzo probudila usled alarma koji je, kao i svakog drugog jutra, zvonio. Začudo, vrlo lako se je kretala kroz jutro, rešena da zauvek prekine ovu dramu sa Kostom i da ga više nikad ne vidi.
„Neka čeka“, mislila je. „Više nema me“.
Kosta je došao u kafić nešto pre podneva. Strpljivo je čekao Emu očima prikovanih na ulaznim vratima. Nje nije bilo. Najednom, osetio je dodir na desnom ramenu. Ruku koja ga blago steže umesto pozdrava. Nije osetio miris njen kao u sladunjavim filmovima, niti dašak vazduha koji se blago zatalasa usled pokreta. Samo njen otisak prstiju na njegovom ramenu. Dovoljno da je prepozna.
„Pametnice“, reče Kosta uz blagi osmeh. Nesvakidašnji, nikako trivijalni i reda radi. Već onaj koji je nagoveštavao prirodni osećaj sreće. Radost koja, nažalost, brzo prolazi.
