Igra

16. poglavlje

You’ll never know

„Hej“, napisao je Kosta.

„Hej i tebi“, odgovorila je Ema.

„Kako si?“

„Sjajno. Ti?“

„Takođe“, odgovorio je. „Fališ“, dodao je. „Volim te.“

Emi je telo zadrhtalo. Koliko je dugo čekala da čuje te reči. Slutila ih je, ali sada su te reči treperele tako iznenada na ekranu, i što je još čudnije, tako su lako izrečene. Pročitala ih je i nešto se u njoj steglo. Telo joj se grčilo kako su dobijale svoj pravi smisao. Kako to, zapitala se, da se neko ne javlja mesecima a potom bubne ovako nešto? Za Emu su ove reči nešto značile. Rečima se ne treba šaliti. Uostalom, kao ni sa ljudima.

Ipak, srce joj je zalupalo glasno ritmom koji je nagoveštavao sreću. Razum joj se i ovaj put zamaglio. Ne želeći da joj sreća tako lako sklizne, brzo je odgovorila.

„I ja tebe, ali ti to već znaš.“ I u tim rečima mogla se spakovati sva Emina suština. Iskrenost i gotovo detinja naivnost. Skok u nepoznato i neizvesno, hrabrost i ludost da se sa posledicama kasnije suočava. Nije marila za poraz jer u isti nije verovala. Želela je Kostu, u to je bila sigurna. Zato je bila spremna na sve ili ništa sa njim. Zato je bila potpuno ranjiva i iskrena.

Znao je. A znala je i ona šta on prema njoj oseća. Odavno.

Emi su se dlanovi znojili. Jagodice na prstima su joj bridele. Htela je sve da mu napiše. Da ga voli i da joj nedostaje. Da ga želi, da ga čeka. Dugo, predugo već.

„Jedva čekam sa te vidim“, napisao je.

„I ja tebe, najlepše ću te gledati“, Ema je iskreno odgovorila.

To je možda bio jedan od onih najsrećnijih monenata koje je ona doživela. Dakle ovako sreća izgleda. Ovakav ukus ima. Ovako se nosi na licu. Ovako se udiše. Ovako izdiše.

„Dođi, čekam te. Dođi odmah?“

„Volela bih, napisala je, ali ne mogu. Razbolela sam se, zakačila sam neki virus. Moći ću tek kada mi bude bolje.“

„Šteta, napisao je. Bilo bi nam lepo. Lepo mi je s tobom uvek.“

„Znam”, setno je odgovorila, razmišljajući o prilici koju je propustila zbog prehlade. I bilo joj je jako, jako žao zbog toga. Ipak, nadala se brzom oporavku i da će se uskoro videti. Radovala se njihovom susretu.

Nakon toga, Kosta je zaćutao.

Već sutradan, Emi je bilo prilično jasno kako ga uskoro neće ni čuti a ni videti.

Usledila je tišina. Ema je čekala da se dopisivanje sa Kostom nastavi, mada je znala da nastavka nema. Nitkov, pomislila je. Već joj ide na živce ovakvo njegovo bezobrazno ponašanje. Ranije nije mnogo obraćala pažnju, ali sada joj se, nakon ovoliko vremena tišine, razbistrila glavu. To je postala njegova uobičajena dinamika javljanja. Pojavljivao se i nestajao kad god bi mu tako odgovaralo. A ona ga je čekala gubeći nadu da će ikad nešto da se promeni među njima. Istina je da njihov odnos još uvek nisu definisali, ali kada bolje razmisli, nije bilo ni prilike. Kad god bi započinjala tu temu on bi se povukao, zaćutao bi. Jednostavno bi nestao. I Ema je tek sada shvatila da nije on taj koga je trebala kriviti. Ona mu je to dozvoljavala. Ćutala je i čekala da se odluči šta želi i koga želi.

Slutila je, a njene su se slutnje gotovo uvek pokazivale istinitim, da se Kosta viđa sa drugim devojkama. I za sve ovo vreme, koliko joj se nije javljao, shvatila je kako joj je postao dalek. I to ju je bolelo.

Kada mu je poslednji put pisala kako ga voli i koliko joj nedostaje, on je nestao. Ćutanje ju je preseklo kao hladni nož u grudima. Osetila je da je otišla predaleko i da će ga izgubiti. Ali nije mogla da se zaustavi. Da se povuče. Bilo je kasno. Emocije su je savladale i vukle je u nepoznato. Taj teren joj je postao potpuno stran i strašan. Osetila se usamljeno i preplašeno. Kao da je pružala svoje ruke ka njemu iz kojih se on vešto migoljio. Prestravljen. Slab. Preslab za nju i ono što je ona sa njim želela. A želela je njega. Da Kosta bude samo njen. Jak i odlučan a ne nesiguran u sopstvene izbore.

Želela je da mu kaže da je ne ostavlja ovako. Da je ne odbacuje. Rastrzan između sopstvene neodlučnosti i nemoći da shvati šta želi, koga želi  i da li uopšte želi da bude sa nekim. I sa kim.

Želela je da mu kaže da bude iskren sa njom, kao što je ona oduvek bila iskrena sa njim. Pa neka i ne može sa njom. Samo nije mogla da podnese tišinu i neizvesnost. Hladnu, samotnu tišinu koja je jasno najavljivala njihov kraj. Zauvek.

Poznavla je sebe dobro. Znala je da, ako je povredi, da se nikad više neće njemu vratiti. Iz straha da će ponovo biti povređena. Da će je on iznova povređivati. I biće sa njima svršeno. Jer ona više neće smeti ni da korakne prema njemu.

Sve to je tako silno želela da mu kaže, ali je ćutala. Isto kao i on. Svako u svojoj nemoći. Svako u svom strahu da će mnogo boleti ako se približe dovoljno blizu jedno drugom. Da će ih bliskost sagoreti.

Zato je i Ema živela svoju tišinu onako kako je umela. Slutila je, da je Kosta već pronašao neku drugu devojku i da mu ova tišina,  koju je on postavio između njih, ne smeta. Da njihovo ćutanje mnogo bolje podnosi nego ona.

Zapekle su je oči. Zasuzile. Umorila se od ove Igre. Kosta joj je skliznuo iz ruku i sada je daleko, predaleko od nje. Oči su je još jače zasuzile. Suze su joj zamaglile vid.

Izgubila ga je.

Poruke odavno nije bilo. Ostala je sama. Kosta ju je ostavio. Odgurnuo od sebe. Kao što je ostavljao i sve druge pre nje. Kao što će ostavljati i one posle nje.

Ema je pustila radio. Poneo ju je ritam pesme You’ll never know (How hard I tried). Nasmešila se ovoj kosmičkoj uvrnutoj šali. Duboko je udahnula i ispravila telo kao da se budi. Osnažuje.

Dosta je bilo Igre. Vreme je da prestane da od sebe pravi budalu. Da se ponižava i da cvili za njim.

Kosta je pregazio crtu kojoj nije smeo ni da se približi.

Znala je šta joj je činiti. Sve što je potrebno kako bi povratila kontrolu i moć u ovoj Igri (koju je izgubila).

A to je: Udobno se smestiti, zavaliti se i ne činiti ništa.

Zbogom Kosta, prošaputa onako za sebe. Da potvrdi svoju odluku. Vratićeš se, znam, ali nećes imati kome.

Pojačala je radio i pustila da je, kao i mnogo puta u životu, muzika vodi.

You have just yourself to blame, A fool’s a fool, By any other name.