2. poglavlje
GAME OVER
Kosta je najviše voleo da subotom, rano ujutru ispija kafu u centru grada. Čarobnost takvog trenutka uobličavalo je rano prolećno sunce. Bojažljiva svetlost zraka nekako je obećavala sunčan, vedar dan. Jedan od onih, u kome (ako budete aktivirali svoja zanemarena čula), osetite miris prkosnog, ranog cveća što se uplete i skriva ispod pramena kose.
Kosta je svoj naizgled vedar i lagan stil života kojim je živeo često upotpunjavao neobičnom garderobom koju je voleo, baš ko što je voleo sve što je autentično i prkosno. Zabavljala ga je raznolika kombinacija stilova i materijala i svoje raspoloženje često je redefinisao odevnim komadima. Iako je voleo da se poigrava bojama kako bi razbio monotoniju sive koju je prilično voleo, ovog puta nije mario za njemu svojstven stil odevanja. Voleo je ponekad sebe da iznenadi casual garderobom i nemarnošću. Na sportske bermude, navukao je sivi deblji duks, stavivši kapuljaču na neukrotivu, gotovo crnu kosu. Iako je imao izuzetno svetao ten i nežno lice na kome je pravilno definisan nos samo pojačavao anatomsku skladnost lica, njegove tamne obrve koje su se nadvijale nad još tamnijim očima, razbijale su krhkost dečačkog izgleda i odavale snažan, muževan utisak. Njegova izražajna visina i jaka građa tela dodatno su pojačavali utisak koji je ostavljao svuda gde bi se pojavio. Svestan svoje harizme, poigravao se ulogama dobrog momka i bitange. Dok je zapravo bio, kao što uvek biva, nešto između. Onu, nežnu stranu njegovog bića, često je mračila njemu samom nedokučiva tama, koju je stalno pokušavao da rastera, da ignoriše. Ipak bi se, s vremena na vreme, taj mrak u njemu, u očima video. I to je ono što je najviše privlačilo devojke.
Frizuru je obično nameštao pred sam izlazak iz kuće, pomoću svojih deset prstiju, poigravajući se gustim, tamnim loknama. Zagazio je u svoje omiljene patike, zgrabio ključeve od kuće i laganim hodom krenuo. Rešen da nešto promeni u svom životu. I kako je do sada uvek menjao neke banalne, trivijalne stvari koji nisu dale rezultat kakav je očekivao, znao je šta mu je činiti. Ono najteže. Ono o čemu je dugo razmišljao i što nikaako nije uspevao da sprovede u delo.
Da ostavi Emu. Njegovu devojku. Zapravo takozvanu devojku. Onu čije ime više ne želi ni da čuje, o kojoj više ne želi da priča. Vešto je menjao temu svaki put kad bi ga o njoj nešto pitali. Umeo je tako lako sa rečima. Svakog bi zavarao osmehom vragolastog deteta. Sve oko sebe. Samo nije umeo sebe da prevari.
Ljudi bi ga pitali kako je Ema, gde je, šta radi. Zašto ih ne viđaju zajedno. A on je znao sva pitanja unapred. I ko će i kada da ih postavi. Jedino nije znao odgovore. Ni jedan od njih. Jer Eme već odavno nema. Samo je zaćutala. Bez reči i objašnjenja. Onako kako je najviše mrzeo. Tup i tvrdoglav potez povlačenja. Znala je odlično njegove slabe tačke, znala je kako da ga povredi. Ali ovog puta, ćutao je i on. I, kako se čini, iz dana u dan u tom se ćutanju izgubio. Veselo je blebetao sa prijateljima, smejao se srcem njihovim šalama, širio vedrinu, hranio svet svojim krupnim očima. O svemu je pričao, samo je o njoj ćutao.
Prijatelji su prestali da je pominju. Dobro su znali da se iza tamnih, maglovitih očiju krije bol. Tuga. I kao i svi muškarci, ćutali su sa njim o toj temi. Dajući mu na taj način solidarnu prijateljsku podršku. Da izdrži. Jer, jednom će već proći.
A prolazilo nije.
U kafiću nije bilo gužve. Jutra su uglavnom prazna. Ispunjena nekom pritajenom slobodom. Čekao je svoju prvu jutarnju kafu, omamljen mirisom jakog kofeina. Muzika mu je zagrevala uspavani duh, kao vešta ljubavnica.
Duboko udahnuvši lagane note koje su se kovitlale oko njegove glave kao čestice prašine na zrak svetlosti, vedro pomisli kako je Život lep. Ljubav je precenjena. Lepo se živi i bez nje. Seksa je uvek bilo i biće u ponudi. Mnogo je žena koje bi mu se odmah podale, bez ikakvih komplikacija. Nadmudrivanja. Natezanja.
Položi telefon na sto, posmatrajući ga netremice. Kao da se u njemu nalazilo neko tajno oružje. Neka prečica za njegov spas. Za olakšanje duše. Okončanje nemira.
Ispi prvi gutljaj kafe i uze telefon. Nje nije bilo u imeniku. Toliko puta je upisivao i brisao njeno ime, baš kao iz svog života. A uvek se vraćala. I svaki put je trebalo da bude poslednji.
Ovaj će biti – pomisli.
The end. Napisa bez imalo truda da zvuči originalno. Nema više volje ni za to. Neka joj drugi pišu kitnjaste reči. On je svoje istrošio. Stegnutog srca, kakvo ume da bude kada je čovek rešen da bude jak i odlučan, posla joj poruku. Odgurnu telefon brzim pokretom od sebe. Kao da se uplašio da se ne pojavi. Jer ne bi imao hrabrosti da ovako nešto na glas pred Emom izgovori.
Telefon zazuja. Njemu se srce ubrza, dlanovi preznojiše. Ema nikad nije odmah odgovarala. Još jedna stvar koja ga je izludjivala. Nije hteo odmah da pročita poruku, nije još uvek ni znao da li je od nje. Zavali se u stolicu i pusti misli da se razvežu na čas. Pusti ih da se sa muzikom upletu ne bi li se oslobodile nakupljenog tereta. Zažmurio je. Pa opet naglo otvorio oči. Uze telefon videvši da je poruku poslala baš ona. Ema. I obuzda onaj prvi nalet želje da što pre pročita. Javi se u njemu trunka nade da je ovaj put nešto drugačije. Da će sve biti u redu. Zurio je u njeno ime u telefonu a onda palcem olako obrisao poruku ne pročitavši je.
Nema nastavka Ema, tiho reče. Ne ovaj put. I ponovo se zavali u stolicu, sada već uz duboki uzdah. Prekrsti ruke na grudima uz blagi, prkosni osmeh. U glavi mu je odzvanjalo ’’ Game over’’.
Igra je završena.
