3. poglavlje
Maybe you’ll be there
Ema je sedela u ikeinoj fotelji, svom omiljenom komadu nameštaja, bele boje. Kako su fotelje u većini domova uglavnom bile postavljene prema televizoru, ona tv kanale gotovo da nije ni pratila. Umesto toga, pijuckala je svoju prvu jutarnju kafu (u kojoj je mnogo uživala, polako je ispijajući i to isključivo toplu), udobno se smestivši u svom belom komadu nameštaja, okrenutom ka ogromnom prozoru koji je gledao u dvorište. Volela je miris prve jutarnje kafe, pomešane sa malo mleka. Jedna od strasti koju je delila sa Kostom, iako je on pio bez mleka. Sa njenim Kostom. Zapravo, on odavno nije bio njen, podsetila je samu sebe spustivši pogled u toplu tekućinu (kao što to rade ljudi kada shvate istinu koja im se nije dopadala), blago nakrivivši usne.
Mrzela je što se svakog jutra budi neprestano misleći o njemu. Svuda je u mislima pratio. A često bi je i u snovima posećivao. Nedostupan, mističan, nedorečen. Kakav je često umeo da bude. Čovek koji nije znao šta hoće. A nije se mnogo ni trudio da shvati. Umesto toga, živeo je lagodan život momka koji je naviknut da beži od odgovornosti. Za razliku od nje, razmišljala je Ema, koja je volela da zna čime u životu raspolaže i šta joj je dalje činiti. Loša kombinacija – potvrdi Ema sama sebi, gotovo neprimetnim klimanjem glave. Sve je loše u vezi njih dvoje. Jedna od onih veza na kojoj bi psihoterapeut dobro zaradio. A pritom bi se i smeškao, slušajući njihovu priču. Jer se verovatno u svojoj dugogodišnjoj praksi naslušao ljubavnih jadikovanja parova koji su isto tako naivno verovali, kako su jedini koje je ovakva nesvakidašnja, sudbinska ljubav pronašla.
Ma kakvu priču! – naglas reče Ema, duboko udahnuvši. Nema priče, utiša se. Od kad ga je srela, uneo joj je više nemira u život od bilo kog drugog muškarca kog je upoznala. Ostavio je neki ljigavi trag. Nasmeja se na ovu pomisao, predstavljajući sebe svaki put kao mučenicu. Garant i Kosta tako misli o sebi. Žrtva. Neshvaćen. Pih. Ema otpuhnu.
Prvi jutarnji zraci su obasjavali snažne krošnje drveta. Vedrina joj je ispunjavala duh. Volela je da, dugo u tišini posmatra prirodu, tamo su se nalazile sve životne zakonitosti. Sve je imalo svoj početak i kraj. Muku, trpljenje, borbu i prkos kao i sam život. Priroda je bila dobar učitelj.
Udobnije se zavali u fotelju te prstima uigrano u telefonu pronadje laganu muziku. Rasprašile su se note Diane Krall – Maybe you’ll be there. (Each time I see a crowd of people, Just like a fool I stop and stare, It’s really not the proper thing to do, But maybe you’ll be there). Nije se predavala plavim notama muzike. Polako zatvori oči, prepustajući se laganoj, setnoj muzici. Smeškala se i uživala. Život je lep. Previše lep da bi dozvolila nekom Kosti da joj kvari dan. Ljubav je precenjena. Lepo se živi i bez nje.
Emi su muškarci često prilazili. Iako nije bila jedna od onih klasičnih, fensi lepotica, privlačila je pažnju svojom nesvakidašnjom pojavom. Gusta i duga, kovrdžava kosa bili bi primećena svuda gde bi se pojavila. Imala je, kao i Kosta, svoj lični stil odevanja, često je spajala nespojive komade odeće, olako poigravajući se sa njima. Iako je mislila da je muškarce najpre osvajala svojim karakterom i neobičnim pogledom na svet, zračila je izuzetnom energijom koja joj je samo dodatno pojačavala neobičnu lepotu, koje Ema nije ni bila svesna. Uvek bi se iznova iznenadila kada bi joj neki muškarac rekao koliko je lepa. Čudila se svaki put kako ljudi mogu govoriti o nečijoj lepoti bez da su poznavali tu osobu. Ema je uvek lepotu povezivala sa karakterom čoveka.
Poslaće mu poruku, odluči u trenu. Istina, nije se dugo javljala, ali neko mora da prekine ovo ćutanje. Nedorečenost ju je mučila. Utišao se on, isključila se ona. Uzela je telefon i načas je zastala. Razmišljala je šta da napiše. Dok je ranije o tome razmišljala, svakakve poruke su joj padale na pamet. Kratke, dugačke. Ljutite, blage, pune razumevanja, ravnodušne. I svaki put je bila sigurna kako ni jednu od njih neće poslati. Samo su joj reči prolazile mislima bez želje da ih oživi. Danas je ipak bilo drugačije.
Poslaće kratku poruku. Jasnu. Dosta je sebe objašnjavala nekome ko namerno nije hteo da je razume. Jer mu je tako odgovaralo. Najbolje je prekinute sve. I krenuti iz početka. Staviti tačku posle mnogo zareza. Tako je! Napisaće samo: ’’Kraj je’’. Skinuće teret koji je dugo muči i prati. Ta pomisao joj malo naruži jutro. Vedrina je polako nakupljala oblake. Kraj je uvek ružan. Kao mala smrt. Ako smrt ikako može biti mala. Ali tako mora biti. Ne može drugačije.
Tipkajući vešto slova na telefonu, stiže joj najednom poruka. Kosta! Poruka od Koste. Na displeju telefona zablještaše slova: ’’The end’’. Ona se trže. Ruka joj malo zadrhta, srce poskoči. Čovek nikad nije spreman za loše vesti. Oči joj se zamračiše istog trena. Ema je imala gotovo istu, tamnu boju očiju kao i Kosta. I ponekad bi joj se činilo da, posmatrajući njegove oči, kao da posmatra svoje. Ona ista dubina koju ni kod sebe nije potpuno razumela i koja, kao da je krila neku mračnu tajnu, nalazila se i u Kostinim očima. Kao da ih je isti mrak privukao.
Pogled joj odluta sa telefona prema dvorištu, ka drveću. Ono isto stameno drveće beše se pogurilo. Delovalo je sada nekako staro, istrošeno. Kao da su godine izlaganja na suncu, vetru i kiši učinile svoje. Nekada borbeno i jako, sada je izgledalo umorno i otužno. Ne čuje se ni blagi cvrkut ptica, prolećnih veselica. Kao da su utihnule zajedno sa njom. Na čas su zanemele. Priroda je na tren zastala da se budi. Saosećala je sa njom. Kao da je htela da joj da do znanja da je tu uz nju. Da će biti bolje.
A bolje biti neće.
Ema se trže na momenat i u naletu nejasnih emocija tipnu send na telefonu. Poslala je svoju već otkucanu poruku. Obrazi su joj goreli. Oseti ujedno i tugu i bes, prkos i inat. Jedan od onih momenata kada čovek gubi kontolu. Kada razum utihne. A slabost preovladava.
Odgurnu telefon od sebe. Uplaši se mogućeg ishoda. Kao da će se Kosta tu pred njom pojaviti, da joj kaže kako je budalasta. A on, odvažni Kosta, nepokolebljiv u svojoj odluci. Al’ telefon ostade nem. Nije bilo poruke. Nije bilo odgovora. Ema hitro uze šolju kafe, kuckajući prstima po njoj. Šta mi je činiti – pomisli. Sada se više nervirala što je Kosta preduhitrio. On nju da otkači! Frknu.
Gricnu usnu i uze telefon. Pusti Linkin Park – Faint. Stavi slušalice u telefon i uši kako bi mogla da pojača žestoki zvuk do kraja.
Ne ovaj put – reče. I ponovo se zavali u fotelju, sada već uz duboki uzdah. Spustila je šolju na stočiću pored fotelje a potom je prekrstila ruke na grudima uz blagi, prkosni osmeh. U glavi su joj odzvanjali stihovi ’’ Don’t turn your back on me, I won’t be ignored!
