4. poglavlje
Da te osetim
Kosta je te novogodišnje večeri ponudio Emi da je otprati kući. Ljudi su već napustali žurku a ni njemu se više nije ostajalo. Bilo mu je svejedno hoće li Ema prihvatiti njegovu ponudu. Ukoliko pristane, prijalo bi mu društvo i neobavezan, lak razgovor. Ionako ništa posebno nije očekivao od ove večeri koja ga je pri kraju umorila. Ipak se iznenadio kada je Ema pristala. Isprva, pomalo zbunjena, osvrtala se oko sebe kako bi se uverila da se ne radi o nekoj zabuni, a kada je videla Kostin uporni i direktni pogled usmeren ka njoj, uozbiljila se i rado pristala, iako je svoje neshvatljivo oduševljenje pokušala da sakrije.
Zgrabila je telefon sa stola i svojim vitkim prstima je pokušavala da ga ugura u prepunu torbicu. Kako joj ova, naizgled jednostavna radnja nije uspela, izvadila je pakovanje papirnih maramica koje su nepotrebno zauzimale previše prostora i pobedonosno pogledala Kostu kako bi mu pokazala da je ovaj problem rešen. Kosta je za to vreme posmatrao smeškajući se, dok je svojim tamnim očima nepristojno pratio svaki njen pokret. Njegove prodorne oči su se na tren zaustavile na njenim prstima i već istog trena je zamišljao kako ga njena nežna ruka miluje. Osetio je njene jagodice prstiju na svojim mekim usnama dok ga je posmatrala krupnim tamnim očima. Kao da ga je dodirom mamila da pođe za njom u neki samo njoj poznati svet.
’’Idemo’’, reče Ema i Kosta se trgao iz polusna. Ema je osetila njegov pogled na sebi, u isto vreme sluteći neku prikrivenu strast između njih dvoje. Kao da su se čestice u vazduhu među njima naelektrisale. Na trenutak ju je obuzela neverovatna želja da mu jezikom lagano otvori usne i okusi ih. Blago porumenevši od te pomisli, Ema je gricnula svoju usnu, kao što je uvek činila kada bi se unervozila.
Kada su se našli na ulicu, noć je bila mračna i tiha. Hladnoća im je štipala obraze. Emi je svež vazduh prijao ali je i naterao da steže šake u pesnicu kako bi ugrejala prste. Nije imala rukavice. Kako je Kosta oduvek primećivao detalje, polagano joj je pružio svoju ruku i raširio prste gledajući je pravo u oči. Ema mu je bez pogovora pružila svoju ruku pri čemu su im se prsti isprepletali. Primetio je kako su joj se ramena ukrutila. Osećaj neprijatnosti izmešao se sa toplim iglicama svuda po telu kada je osetila vrelinu njegove kože. Žmarci su joj se prikrali duž kičmenog stuba.
U tom trenutku znala je samo jedno. Da se oseća fantastično.
Kosta je uglavnom ćutao, dok je ona nervozno pričala ne bi li popunila neprijatnu tišinu. Njemu kao da nije bilo nimalo neprijatno. Uživao je u njenom društvu i svojoj tišini. Nije bio od onih muškaraca koji se pričom previše trude. Jednostavno se uvek vodio osećajem.
Zastali su ispred njene kuće. Razmenili su još koju reč, odugovlačeći rastanak. A onda je Kosta izvadio olovku (Ema se ne seća odakle se olovka odjednom stvorila), i primakao je njenu ruku ka sebi. Zatim joj je na dlanu ispisao svoj broj telefona. ’’Javi se’’, rekao je kroz smešak. ’’Čekaću tvoj poziv’’, dodao je.
Ema je znala da će mu se javiti iako se u tom trenu nešto duboko u njoj pobunilo, opominjajući je da tim putem ne treba da ide. Da se zaustavi. Ali nije marila. Žmarci su joj i dalje damarali po telu. Želela je da oseti njegove usne na svojim i njegove duge prste svuda na sebi. Želela je Kostu da oseti.
Sutradan je već poslala poruku. Zažmurila je čvrsto i tiho u sebi opsovala.
’’Dovraga Ema, šta to radiš?’’, iako je tačno znala odgovor.
