Igra

7. poglavlje

Želja pod prstima

Kosta se kasno probudio sutradan. Razmišljao je o Emi, o njihovom susretu i njihovim dodirima. Na mahove bi se setio uzdaha koji su se, s vremena na vreme odmetali sa njenih usana. Iako nije žmurio, već je sada bio potpuno budan, pažnju su mu iznova skretale misli o njoj. Stalno su se smenjivali pojedini segmenti slika pred njegovim očima. Njegovi prsti u njenoj zamršenoj, dugoj kosi. Njena meka koža pod njegovim jagodicama prstiju. Njen pogled koji se u grozničavoj strasti susretao sa njegovim. Njene poluotvorene, meke usne i jezik. Topao kao i njen dah. Nežnost njena koja je njemu delovala prejako.

Ustao je i seo na ivici kreveta sa rukama nalakćenim na njegove jake muške butine. Šakama je najpre prekrio oči a potom je protrljao lice kako bi došao sebi. Toga dana nije imao obaveze što mu je još teže palo jer je navikao da se nečim bavi. Da ne razmišlja preterano o onome što je bilo i što može biti.

Pogledom je tražio telefon ali nije mogao da ga pronađe. Ustao je sa kreveta i počeo da se vrti ukrug. Setio se da ga je ostavio na nahtkasni u drugoj sobi i pošao po njega. U njemu su bile uobičajene, nebitne notifikacije i par nepročitanih poruka nekih njegovih ’’’’devojaka, koje je nezainteresovano prelistao. Pomislio je da će mu Ema možda poželeti dobro jutro. Nasmejao se toj pomisli. Izgleda da je Ema bila od onih devojaka koje su čekale da se on prvi javi. Ako je uopšte čekala, pomisli. Nije je poznavao gotovo ni malo, kako bi mogao neki sud o njoj da donese, ali je nekako znao – osećao, da je uživala podjednako kao i on. Da, bilo im je zaista lepo oboma.

Nije voleo igre sa devojkama te joj je bez razmišljanja i nepotrebnog taktiziranja poslao poruku. Oduvek je smatrao da u kvalitetnim odnosima ne pali taktika i da je ona svojstvena samo nezrelim i nesigurnim ljudima. A on takve ni malo nije voleo.

’’Javi se’’, napisao joj je. I zaista je želeo da mu se javi. I nije prošlo mnogo kako mu je Ema odgovorila. To mu se odmah jako dopalo. ’’Divno nam je bilo’’, odgovorila je. I zaista je to mislila.

Ema nije mogla da zaspi od uzbuđenja nakon njihovog susreta. Osećala je prejaku budnost kao da je spavala celog dana i da joj san nikad više neće trebati. Stalno su joj se vrzmale po glavi njegove ruke svuda po njoj. Njegovi poljubci i topao dah. Njegova snaga koja ju je prosto vodila u lepo i nepoznato. Poželela je da taj trenutak večito traje. Njihov susret. Slučajnost i lepota neplaniranih spleta događaja koja život čini, sasvim živim. ’’Želim te još više’’, odgovorio je i ona se detinjasto nasmejala. Na licu su joj se pojavila pomešana osećanja. Radost. Briga. Šta ako? Nije znala šta da mu odgovori, osim što ju je preplavio intezivan osećaj želje za njim. Toliko jak da joj se telo našlo u grču. Uplašila se. Umesto odgovora poslala je srce.

Kosta je voleo reči, ne simbole. Reči su imale težinu. Ipak, želeo ju je još više. Da je tu, pored njega. Sa umršenom kosom i bosim stopalima. Zagonetna i mistična kakvu je doživljavao. Da je upozna bar malo više. Želeo je da zna koja je njena omiljena pesma? O čemu razmišlja kada je čuje?

Ipak, odložio je telefon. Treba ići polako. Sa njom treba biti oprezan. Jer imao je utisak da je može izgubiti i pre nego što postane njegova. A to je upravo ono što je tada želeo. Emu, pod svojim prstima.