8. poglavlje
Let’s Play
Prošle su dve nedelje od kada su se Ema i Kosta poslednji put videli u njegovom stanu. U početku je proveravala često svoj telefon, sluteći da će joj se Kosta javiti, ali kako su dani u tišini prolazili, sve je manje obraćala pažnju na vibrirajuće notifikacije koje su često stizale. Nije bila sigurna da li je ona trebala prva da mu se javi, mada joj se ta ideja nekako nije dopadala. Od kada to devojka treba da bude ona koja će inicirati susret sa muškarcem? Vremena se jesu promenila, ali neke stvari jednostavno nisu bolje samo zato što su drugačije. Dok se bavila Kostom u svojim mislima (što je u poslednje vreme prečesto radila), navlačila je na sebe dugačak, strukirani crni kaput ispod koga je nosila crnu rolku i farmerice. Trebala je da se nađe sa svojim drugaricama u ’’njihovom’’ kafiću u centru grada koji se zvao Play, i u kome se isključivo slušala džez muzika. Nazula je užurbano svoje omiljene crne Dr. Martens čizme i nehajno stavila crveni karmin u ogledalu u kome je uhvatila svoj lik u prolazu. Onako, na brzinu, kako se crveni karmin inače nikad ne stavlja. Već pedantno i precizno, prilično nesvojstveno njenom karakteru. Nije volela da kasni, to joj se činilo kao najveće nepoštovanje onog koji čeka. Zato je ubrzala korak te prohladni vetar koji je napolju duvao, gotovo da nije ni primećivala. Osećala je toplinu koja se razlivala po njenom telu kako su joj koraci sve brže napred gazili, dok su je obrazi polako peckali od hladnoće. Trebala je da namaže još jedan sloj kreme, neće moći posle danima da se reši crvenih pečata na licu.
Kosta je već poručio kafu za sebe i Lanu dok je opušteno slušao njeno ćeretanje. Lana je bila devojka koja je znala šta hoće i koja se nije libila da to dobije. A već odavno je htela Kostu. Dopao joj se još dok su se slučajno sretali u tom istom kafiću u kome su sada sedeli zajedno. Smeškala bi mu se svaki put kada bi ga ugledala dok i on njoj nije počeo da uzvraća isti takav smešak. Onaj koji su oboje vrlo jasno razumeli. Poznavali su se nešto duže od godinu dana i ona je par puta prespavala kod njega. Od tada su se sastajali s vreman na vreme. Kosti je odgovaralo baš to što ništa među njima nisu definisali i što o tome nije morao previše da razmišljao. Lana je bila devojka koju bi verovatno svaki muškarac poželeo. Visoka i vitka plavuša sa lepim zubima i prebrzim, halapljivim jezikom. Previše je pričala. Neumorno. Unoseći se sagovorniku u lice.
Kosta je slušao lagani džez koji se borio da dođe do izražaja od Laninog neprestanog mlataranja rukama i jezikom, tako da isprva nije primetio kada je Ema ušla u kafić tražeći pogledom nekog. Ugledavši je, naglo se uspravio u stolicu i sakupio dugačke noge koje su do tada bile rasute po podu, a sada su zbunjeno pratile njegovu komandu. Ema ga možda i ne bi primetila, ali je taj njegov nespretan pokret privukao njen, i ona je isprva letimično prešla tamnim zenicama preko njegovog lica a potom se ponovo ustremila ka njegovim tamnim očima u kojima je videla iznenađenje i zbunjenost. Zatim je primetila nju koja sedi odmah pored njega, previše nagnutog tela ka njemu, uvijajući pramen kose. Pokret koji devojke nesvesno rade kada im se neko previše dopada.
Kosta joj se nije javio.
Ema ga nije pozdravila.
Tama joj se spustila po licu dok je desnom rukom stezala hladne prste u šaku toliko jako da su joj se nokti zarili u hladni dlan. Nesvesni potez kojim se vodila uvek kada bi pokušala da kontroliše svoje razbacane misli. Saberi se, Ema. Diši.
Kosta nije više čuo laganu, opuštajuću muziku. Jedino što mu je u ušima brujalo jesu Lanine nepovezane reči, koja nije primećivala napetost susreta koji se odvijao tu pred njom. A taj je susret Kostu prodrmao na način koji mu se nije dopadao. Kao da, kao da gubi kontrolu! Zaustavio je dah na sekund. Saberi se, Kosta. Diši.
Ema mu je već bila okrenuta leđima.
