9. poglavlje
Ne idi
’’Zdravo Ema’’, zavibrirala je poruka na Eminom telefonu koji je stajao pored njene šoljice sa kafom. Ema je čas gledala u telefon a čas u Klaru i Lenu, drugarice sa kojima je sedela. Iako je htela da sasluša njihov razgovor do kraja, nije mogla da se skoncentriše na tok razgovora. Zato je uzela telefon i pročitala poruku koju joj je Kosta poslao dok je sedeo sa plavom devojkom iza njenih leđa. Osećala je da joj obrazi dobijaju crvenu boju, koja je obično krasila njene obraze kada je pod stresom, a ona sada jeste bila uznemirena. Ne samo što ih je videla tako priljubljene jedno uz drugo, već i što se nisu čuli od njihovog poslednjeg susreta i što nije znala, nije bile pripremljena na njihov susret. A pogotovo ne ovakav.
Bez razmišljanja otkucala je ’’Zdravo i tebi’’, i ostavila telefon na stolu.
Klari i Leni nije ni stigla da ispriča o Kostinom i njenom susretu u njegovom stanu, o tome kako su vodili ljubav i kako joj je zaistabilo prelpo, a sada nije ni imala volju za to. Ni sama nije znala šta da im kaže i kako da opiše taj njihov ’’odnos’’. Zato je prećutala sa kim se dopisuje i pokušavala da se uključi u razgovor. Nerviralo ju je što su joj misli lutale do susednog stola i nazad, što nije mogla da odluči da li da nastavi dopisivanje sa njim ili ne. Uskomešana osećanja uvek su vodila u dublji problem i toga je bila svesna, ali je takođe znala da na brzinu ne može i ne treba da donese odluku i da stvari najbolje ostanu za sada takve kakve jesu. Nepotpune i nedorečene. Jednom rečju – mlake.
Kosta je želeo da Emi napiše nešto više od pozdrava, želeo je da Emu pozove kod sebe i da je ponovo privuče uz sebi i dodirne. Želeo je da je ona sada pored njega umesto Lane, koja ga je žednim očima sve vreme posmatrala. Ipak, trenutna situacija nije mu išla naruku i zato je ostavio telefon na stolu i pretvarao se da je sluša iako je Lani bilo jasno da je mislima odlutao od nje.
Ema je bila okrenuta leđima i nije uspevao da je vidi, ipak je intezivno osećao njeno prisustvo ali i njenu napetost. Nije mu se dopao način na koji ga je posmatrala kada ga je maločas ugledala kako sedi sa Lanom i pretpostavljao je da će se stvari dodatno zakomlikovati. A on nije voleo komplikacije. Pogledao je na ručni sat. ’’Izvini zbog ovog lošeg manira ali stvarno bih morao da krenem’’, nasmešio se blago. ’’Šteta’’, odogovorila je Lana. ’’Nadala sam se da ćemo dogovoriti neki konkretniji susret’’, dok je smeškom prikrivala iskreno razočarenje. ’’Naravno, naravno’’, odgovorio je Kosta, iako je nije slušao, razmišljajući o tome da što pre napusti ovo mesto koje mu je ulivalo nervozu zbog neplaniranog susreta sa Emom.
’’Hej, pogledajte ko je upravo izašao iz kafića!’’, uzbuđeno uzviknu Lena, i Ema se kao po komandi okrenu da vidi, posmatrajući Kostu i plavu devojku kako odlaze nasmejani. Utom joj se utroba neugodno zgrčila. Klara je nezainteresovano pogledala, dok je Ema tiho odgovorila ’’Ma da, da, vidimo’’, okrenuvši se nazad ka svome stolu i privukla šoljicu kafe suvim usnama. Kafa je bila mlakog ukusa, onog koji nikako nije volela. Ukus koji ju je podsetio na njen odnos sa Kostom. Mlak i bljutav.
Odmah zatim stigla joj je još jedna poruka od Koste. ’’Dođi’’, pisalo je kratko i nevešto.
Nije odgovorila. Iako bi najradije potrčala u njegove ruke, dok bi svoje ugurala ispod njegovog kaputa grejući ih na njegovoj toploj koži.
Ali, život ju je do sad naučio da je razum njen nepogrešivi čuvar i da ga mora poslušati.
Diši, Ema. Diši. I ne idi.
