1. poglavlje
SPOILER ALERT: Ne čitati ovu priču ukoliko niste čitali priču “Narandžasti čovek”.
Markus Brodford zaustavio je auto. Vraćao se kući sa svojom ženom, Džozefinom, od kuće svojih prijatelja, Tima i Sintije Šo, u kojoj su svo četvoro proveli veče. Bili su nadomak aerodroma u Njukaslu kada im se probušila guma.
Tim i Sintija šo su nedavno bili kod njih kada su slavili svoju treću godišnjicu braka. Bili su zaista srećan par, a upoznali su se na neverovatan način – u vrtiću! Ali, nije bilo tako jednostavno. Cela ta priča zatrpana je negde u arhivama pod nazivom „Narandžasti čovek“.
Markus je imao trideset pet godina, a Džozefina trideset. Kada su se uzeli, bili su najstariji mladenci u istoriji sela! Selo u kome su živeli bilo je selo u kome je Markus odrastao, a zvalo se Njuzburi. Kada se on rodio, to je stvarno bilo selo, a sada već prerasta u varošicu. Kroz nekoliko decenija najverovatnije će se spojiti sa gradom. Njima to nije smetalo. Dopadao im se kompromis između sela i grada. S jedne strane, udisali su čistiji vazduh nego ovi u gradu, a s druge imali su brdo dešavanja.
Pošto su već bili blizu Njuzburija, Džozefina je procenila da je sada već neodložan trenutak da kaže ono što je imala.
„Markuse, možemo li da pričamo o nečemu kad dođemo kući?“, upitala ga je.
Markus nije stigao da joj odgovori, a i da jeste, ona ga ne bi čula, zato što im je baš tada pukla guma.
„Dođavola!“, uzviknuo je Markus i stao sa autom pored puta.
Nikada do tada po mraku nije menjao gumu, pa se malo mučio. Završio je i pošao da uđe u auto, kada se iz mraka pojavila žena i istrčala na ulicu. Markus se trgnuo kada je povikala. Nije očekivao da će sresti bilo koga u ovoj nenaseljenoj sredini između grada i aerodroma.
Žena je bila sva u crnom, sa podočnjacima. Bila je uplašena i na ivici nerava. Nosila je tašnu. Markus je refleksno zatvorio vrata da ova ne bi pohrlila ka Džozefini. Zagledao ju je dok je prilazila.
„Hvala dragom gospodu Bogu!“, kazala je prilazeći,
Pala je na kolena pred Markusa.
„Samo mi vi možete pomoći, gospodine Brodforde“, rekla mu je, „Samo vi i vaša supruga, i niko više!“
Imala je irski akcenat.
„Ustanite, molim vas“, odgovorio je.
Bilo mu je neprijatno da je gleda sa te visine. Džozefina je izašla iz vozila.
„Šta se dešava?“, upitala je.
Žena u crnom se pridigla i ispružila ruku ka Džozefini.
„Vi ste Markus i Džozefina Brodford?“, odgovorila je na pitanje pitanjem.
„To smo mi“, rekla je Džozefina.
„Mogu li da pođem sa vama?“, pitala ih je žena. „Svakako sam pošla kod vas. Imam i dokaz.“
Počela je da kopa po tašni, a Markus i Džozefina su se zgledali. Žena je izvadila ceduljicu iz tašne i predala je Markusu. Ceduljica je bila neki svojevrsni podsetnik koji je ta žena napisala samoj sebi, koji ju je upućivao da ode kod njih dvoje te večeri.
Markus je postao malo više sumnjičav od kada je preživeo razne događaje u staroj firmi, kada su on i Džozefina bili upleteni u aferu Narandžasti čovek.
„Gledajte, zašto ne biste došli ujutru?“, predložio je Markus. „Nemojte ponovo pasti na kolena, molim vas“, dodao je za svaki slučaj.
„Ja nemam gde da prespavam. Doletela sam iz Belfasta“, rekla je.
Markus i Džozefina prisetili su se svog putovanja u Belfast i posete biblioteci.
„Zvuči kao da smo vam mi jedina nada“, rekla je Džozefina.
Očigledno je tako i bilo, jer je žena u crnom bila na ivici suza.
„Pretpostavljam da možemo da vas povezemo…“, počela je Džozefina, a žena joj je prišla i poljubila ruku.
„Zaista ste divni!“, zahvalila se žena.
Džozefina ju je požurila da uđe u auto, jer je i njoj bilo neprijatno ponašanje ove žene.
U kolima im je bilo još neprijatnije. Žena je došla avionom iz Belfasta, ali nije imala nikakvog prtljaga. Samo je želela da ode kod njih. Markus je pomislio da je možda poremećena i ne bi je ni primio u kola da Džozefina nije pristala.
Kad su stigli u Njuzburi i zaseli u dnevnu sobu, ponoć je uveliko već bila prošla, a svetlo koje je dopiralo iz njihove kuće bilo je jedino upaljeno svetlo u selu. Troje ljudi sedelo je u tišini, a svako je čekao da neko drugi započne razgovor. Pošto se Markusu spavalo i bio je umoran od vožnje, rešio je da probije led.
„Kako možemo da vam pomognemo, gospođo…“
„Vederbi. Peni Vederbi“, rekla je.
Držala je svoju tašnu u krilu i pomerala jednu nogu levo-desno. Bila je prilično napeta.
„Vidite…“, krenula je, „ja sam sigurna da u mojoj kući ima duhova.“
Rekla je to stišanim tonom, kao da ti duhovi mogu da je čuju. Ako do sad nije bio siguran, sada se uverio u to. Ova žena je luda, a sada je bila njihov problem!
„Duhova?“, pitala je Džozefina.
Peni Vederbi okrenula se ka Džozefini. Izgleda da je osećala manju nelagodnost kad je o tome pričala sa ženom, nego sa muškarcem.
„Znam šta ćete reći, da sam luda i da vam traćim vreme… Verujte da ne bih dolazila ovamo da nisam isprobala sve mogućnosti. Ovo je jedino racionalno objašnjenje.“
Nema tu ničeg racionalnog, pomislio je Markus.
„Kako ste čuli za nas? Mi nismo… ne bavimo se… Kako se to uopšte zove?“. pričala je Džozefina.
„Ja… radim u biblioteci u Belfastu. Mi povremeno dobijemo podatke iz državne arhive koje trebamo da sortiramo. U njima je pisalo mnogo toga o vama. Vi ste spasili ovu zemlju.“
Naglasila je reč „spasili“.
„To je nemoguće“, rekla je Džozefina.
Niko nije znao za njihove podvige od pre četiri godine. Osim Tima Šoa i dvojice Afrikanaca, naravno. Sada se na tu listu može dodati i ova žena.
„Kako su naša imena dospela u arhivu?“, pitala je Džozefina Markusa, a on je slegnuo ramenima.
„Zar je u pitanju greška?“, pitala je.
Izraz lica joj se promenio.
„Ako sam na pogrešnoj adresi… plašim se da mi nema pomoći. Ali, ako budem ostala u toj kući još malo…“
Stresla se. Markus se nije oglašavao. I dalje se nije osećao prijatno u blizini te žene. Peni je krenula da diše ubrzano, a Džozefina je požurila da je smiri.
„Mi jesmo ti ljudi“, rekla je, „ali ipak nisam sigurna da ste na pravoj adresi.“
„Molim vas, krenite sa mnom u Belfast“, rekla je gospođa Vederbi.
Markus je ustao.
„Džozefina, pridruži mi se na trenutak u kuhinji. Gospođo Vederbi, poslužite se kolačima“, rekao je.
On i Džozefina otišli su u kuhinju, a on ju je uhvatio za laktove.
„Džozefina, dušo“, počeo je, „zašto se upuštaš u razgovor sa tom ženom?“
Otrgla se i vratila korak unazad.
„Duboko je nesrećna. Ako nekako možemo da joj pomognemo…“
„Naravno, ako je žena u nevolji treba joj pomoći. Ali, zaboga, ona vidi duhove! Zar ti to ne govori nešto?“
„Govori mi da je toliko potresena da ne sagledava stvari jasno.“
„Još ćeš mi reći i da nameravaš da pođeš u Belfast sa njom?“, rekao je, smejući se, ali ona nije odgovarala.
On se uozbiljio.
„Džozi?“
Džozi se vratila u dnevnu sobu, a Markus je pošao za njom. Obratila se gospođi Vederbi, koja je jela kolač.
„Gospođo Vederbi, zbog čega mislite da u vašoj kući ima… duhova?“
Gospođa Vederbi progutala je zalogaj.
„Oh, ja ne mislim… ja znam. To je duh mog pokojnog muža Čarlija. On je poginuo pre godinu dana. Ja živim sa svojim sinom Bobijem. On ima trinaest godina, i izuzetno je bistar!“
Malo boje joj se vratilo u lice dok je pričala o svom sinu.
„Zbog toga me je iznenadilo što su ocene počele da mu popuštaju. Kada sam se suočila s njim u vezi toga, potpuno je poludeo! On ne odobrava moju vezu.“
„Vašu vezu?“, pitala je Džozefina.
„Udajem se na leto, za Lenarda Džojsa. Oh, rekla sam to kao da biste vi znali ko je on!“, odmahnula je rukom. „Bobi se ponaša prema njemu kao prema državnom neprijatelju! U užasnim su odnosima, a Lenard nije uradio ništa što bi isprovociralo ili iznerviralo Bobija.“
„Osim što je verio vas“, ubacio se Markus.
„Da, pa, život ide dalje, kako kažu, i mora se nastaviti.“
Tako ne govori žena koja je obožavala svog muža, pomislio je Markus.
„U svakom slučaju, Bobi tu ništa ne može da učini. To je moja odluka i ja sam je donela, neće se promeniti. Kada bi se samo vratio u normalu i nastavio sa učenjem…“
Oborila je pogled.
„Ali, odlutali ste. Kakve to veze ima sa duhovima?“, pitala je Džozefina.
„Vidite, mislim da Bobi nije jedini u toj kući koji ne odobrava moju veridbu sa Lenardom. Mislim da duh mog pokojnog muža Čarlija opseda kuću da bi me zaplašio da raskinem veridbu. Oduvek je bio izrazito posesivan.“
„To je suludo!“, kazao je Markus.
„Šta vas je navelo da to pomislite?“, pitala je Džozefina.
„Oh…“, ponovo se stresla. „Zavese, vrata koja škripe.“
„Sve to može biti vetar!“, rekao je Markus.
„Ovo nije vetar, gospodine Brodforde. Vetar ne može da mi ostavlja predmete u kući i da ih uzima. Vetar ne može da uključi gramofon i pusti muziku. Vetar ne može da isključi struju!“
Njene reči ostavile su utisak.
„Zaslužili ste da provedete jednu noć u kući gde takvih briga sigurno nećete imati. A što se tiče vaše kuće, zašto mi ne biste pokazali lično sve to?“
Gospođa Vederbi se razvedrila.
„Neka prođe bez ljubljenja ruku ovog puta, molim vas“, dodala je Džozefina.
„Tako ste ljubazni! Da li će nam se i gospodin Brodford pridružiti?“
„Ja… imam neke planove.“
„Verujem da će gospodin Brodford odložiti svoje planove“, rekla je Džozefina.
„Draga, ovi planovi su prilično neodložni…“
„Ostavićeš me samu u kući s duhovima?“, rekla je nasmejano.
„Nemoj mi reći da i ti veruješ u to?!“
„Ne kažem da verujem, ali ne kažem ni da verujem. Svakako je čudno ovo što je gospođa Vederbi ispričala.“
„Da, pa… priznajem da jesam zaintrigiran. Moram nešto da obavim sutra, ali možda ću vam se pridružiti narednog dana.“
Nije imao nameru da im se pridružuje, ali nije video drugi izlaz iz ove situacije. I tako su gospođa Vederbi i gospođa Brodford narednog jutra poletele za Belfast.
